Вучић је побиједио једном реченицом

Да ли је надмудрио Европу и препустио власт да би се вратио на леђима Шарца?

Извор: Српскопитање

Покрет који је прогласио његов пад можда је преузео најтежи дио посла, док је Вучић добио прилику да чека њихове грешке. Идеја о политичком пожару у Србији сударила се са једним старим правилом: није довољно срушити противника, ако не знаш шта ћеш урадити када преузмеш његово мјесто.

Понекад се у политици највеће побједе не остварују на изборним мјестима, пред телевизијским камерама или у парламенту. Понекад се побјеђује онда када противник повјерује да је већ побиједио.

Управо зато једно наизглед обично саопштавање изборних резултата може постати политички догађај првог реда. Ако је Александар Вучић, како су његови противници тврдили, већ био политички поражен, зашто је његова ријеч и даље имала снагу да изненади готово све? И зашто је покрет који је најављивао промјену система одједном морао да се суочи са питањем на које није имао спреман одговор: шта послије побједе?

То је суштина политичког парадокса који заслужује озбиљну анализу. Али и опрез: теза да је Вучић свјесно препустио власт, да је све унапријед испланирао или да је намјерно надмудрио Европу остаје хипотеза док за њу не постоје конкретни докази.

Је ли Вучић надмудрио Европу?

Европа је годинама имала сложен однос са Вучићевом Србијом. Београд је био важан због Косова и Метохије, регионалне стабилности, миграција, енергетике и односа са великим силама. Брисел је, истовремено, морао да одговара на питања о владавини права, изборним условима, медијским слободама и демократским стандардима.

Тај однос није био једноставан дуел у којем једна страна побјеђује, а друга губи. Европским институцијама није нужно одговарао политички хаос у Србији, али им није одговарало ни трајно одсуство демократских промјена.

Ако би се политичка равнотежа у Београду промијенила, нови актери би морали да покажу да могу да управљају државом, а не само да окупе незадовољне грађане. Ако би, пак, стара власт опстала или се вратила, Вучић би могао да тврди да је политичка алтернатива била неспособна да понуди одржив модел управљања.

У том смислу, његова евентуална предност не би била у томе што је „надмудрио Европу“ неким тајним договором, већ у способности да политичку кризу претвори у расправу о одговорности оних који желе да га наслиједе.

То је много мање спектакуларно од теорије о великој политичкој режији, али је зато далеко реалистичније.

Шарaц, Марко Краљевић и повратак на туђим леђима

Стара народна слика Марка Краљевића на Шарцу нуди занимљиву метафору за политичког лидера који не мора увијек да буде на челу колоне да би поново постао њен најважнији учесник.

Може ли Вучић, уколико изгуби дио власти или се нађе у политичкој дефанзиви, сачекати да се његови противници међусобно сукобе, а затим се вратити као човјек који нуди стабилност?

То би био класичан сценарио политичког повратка. Не зато што би поражени лидер нужно био најбољи, него зато што би његови противници могли да покажу да нису способни да заједно управљају државом.

Замислимо покрет који је окупио студенте, грађане, разочаране бираче, дио опозиције и људе који су се до јуче слагали само у једном: да више не желе Вучића. Такав покрет може бити снажан док се бори против заједничког противника. Али када дође вријеме за формирање власти, одмах се отварају питања која су до тада била потиснута.

Ко ће бити премијер? Ко ће водити економску политику? Шта ће бити са Косовом и Метохијом? Какви ће бити односи са Европском унијом, Русијом и Кином? Ко ће контролисати безбједносни сектор? Како ће се рјешавати питање медија, правосуђа и одговорности за злоупотребе?

Тада почиње стварна политика.

Ако нови актери не пронађу одговоре, Вучић би могао да покуша да се врати на леђима сопствених противника — представљајући се као човјек који је, упркос свим слабостима, знао како држава функционише.

Међутим, метафора има и другу страну: Марко Краљевић није могао вјечно да се ослања на Шарца. Ни политички лидер не може бесконачно да живи од туђих грешака. Ако су грађани изгубили повјерење, повратак није загарантован.

Покрет који је „срушио“ Вучића преузео је врућ кромпир

Највећа слабост сваког широког протестног покрета јесте разлика између негативног и позитивног програма.

Негативни програм је једноставан: противимо се власти, тражимо одговорност и желимо промјену. Позитивни програм је много тежи: морамо знати шта ћемо учинити сутра, ко ће доносити одлуке и како ћемо сносити посљедице тих одлука.

Први програм окупља. Други раздваја.

Док су различите групе уједињене против једног човјека, могу да одлажу одговоре на питања која их дијеле. Али онога тренутка када треба да преузму институције, свака од тих разлика постаје политички проблем.

Зато је највећа опасност за покрет који жели да промијени власт управо могућност да постане талац сопствених очекивања. Грађани од њега не траже само да буде другачији од претходника. Траже да буде способнији, одговорнији и ефикаснији.

Ако је покрет обећавао правду, грађани ће питати гдје су резултати истрага. Ако је обећавао бољи живот, питаће зашто цијене и даље расту. Ако је обећавао демократске промјене, питаће зашто се одлуке поново доносе иза затворених врата.

А ако су унутрашње сујете, личне амбиције и борба за функције јаче од заједничког програма, онда ће се отворити простор за повратак старих политичких структура.

Вучићу за такав сценарио не би био потребан никакав спектакуларан маневар. Било би довољно да сачека, посматра и искористи оно што му противници сами понуде.

Како је пропала идеја да се Србија „запали“?

Политички протести нису исто што и рушење државе. Незадовољство грађана може да буде снажно, оправдано и масовно, а да ипак не доведе до промјене власти. Исто тако, политичка криза може да доведе до промјене власти без насиља и без институционалног слома.

Зато је важно разликовати масовну мобилизацију од способности да се политички процес оконча конкретним резултатом.

Ако је неко очекивао да ће Србија ући у стање општег хаоса, да ће институције престати да функционишу и да ће се власт промијенити под притиском неконтролисане ескалације, тај сценарио није морао да пропадне зато што је Вучић све унапријед осмислио. Могао је да пропадне и зато што грађани, чак и када су незадовољни, не желе да плате цијену распада система.

Постоји и још један разлог. Протест може да има огромну енергију, али енергија није исто што и организација. Улица може да постави захтјеве, али институције захтијевају људе, процедуре, већине, одговорност и план.

Политичка промјена која се ослања искључиво на притисак масе ризикује да се распе онога тренутка када се постави питање ко преузима одговорност.

Зато се идеја о „паљењу Србије“, уколико је неко заиста рачунао на такав расплет, показује као погрешна стратегија. Не зато што је свако незадовољство неосновано, већ зато што хаос није програм, а рушење постојећег поретка само по себи није план за изградњу новог.

Једна проширена реченица као политички потез

У политици понекад није најважније шта је изговорено, него шта је изговорена реченица промијенила у главама слушалаца.

Ако лидер у тренутку када сви очекују драматичан обрт саопшти резултат избора мирно, кратко и без видљиве драме, такав наступ може да остави снажан утисак. Противници који су већ прогласили побједу могу да остану затечени, присталице могу да добију нову наду, а неодлучни грађани да се запитају да ли су прерано повјеровали у крај једне политичке епохе.

У томе лежи моћ политичке комуникације. Једна реченица може да промијени наратив, али не може сама да промијени стварне изборне резултате.

Зато би било погрешно тврдити да је Вучић побиједио само зато што је нешто саопштио на одређени начин. За такву оцјену потребно је знати шта је тачно рекао, какви су били званични резултати, какви су били резултати његових противника и шта се послије тога догодило.

Ипак, ако је успио да од тренутка у којем се очекивао његов пад направи тренутак у којем се поново расправља о његовој политичкој снази, онда је остварио важан комуникациони успјех.

У политици је понекад довољно да противник престане да говори о сопственој побједи и почне да објашњава зашто још није побиједио.

Да ли је Вучић заиста побиједио?

Одговор зависи од тога шта подразумијевамо под побједом.

Ако је ријеч о изборној побједи, одговор морају да дају званични резултати. Ако је ријеч о политичкој тактици, треба анализирати његове потезе и грешке противника. Ако је ријеч о дугорочном повратку, онда је још рано за коначне закључке.

Вучић би могао да извуче корист из подјела међу противницима. Могао би да се представи као гарант стабилности. Могао би да покуша да врати дио бирача који су га напустили, али не желе неизвјесност. Све су то могућности које политичка анализа треба да разматра.

Али постоји и супротан сценарио: да су грађани трајно изгубили повјерење у њега, да нови покрет успије да се организује и понуди увјерљиву алтернативу, те да се политички простор промијени брже него што стари лидер очекује.

Историја је пуна политичара који су повјеровали да ће противник сам себе уништити, па су на крају открили да се незадовољство не може бесконачно држати под контролом.

Вучићева највећа шанса можда није у томе да је надмудрио Европу, већ у томе да његови противници још нису доказали да могу да га замијене.

То је суштина цијеле приче. Није довољно прогласити крај једне власти. Потребно је показати да нова може да функционише боље.

Ако покрет који је најављивао промјену уђе у сукобе, подјеле и борбу за функције, Вучић би могао да добије прилику за повратак коју му нико не би морао поклонити — његови противници би је сами створили.

Ако, међутим, нови актери покажу да имају програм, људе и способност да испуне обећања, онда ни највјештија политичка комуникација неће бити довољна да заустави промјену.

Марко Краљевић је могао да се враћа у народним пјесмама на леђима Шарца. У савременој политици, међутим, ни најбржи коњ не може да надокнади недостатак повјерења.

Ако је Вучић нешто добио овом политичком кризом, то још не мора да значи да је побиједио. Можда је само добио вријеме. А у политици је вријеме понекад највећи савезник — али само док противник прави грешке.

ФОТО: Српскопитање