Лов на новинаре

Да ли је Србија добила нову власт или нове медијске комесаре?

Пише: Српскопитање

Од разбијања редакције Информера, окупљања испред Пинка, захтјева за смјенама на РТС-у и РТВ-у, до драматичних дешавања у Телевизији Ниш – над српском медијском сценом надвили су се страх, неизвјесност и питање ко ће смијети да говори, а ко ће морати да ћути.

Једва да су се избори завршили, а Србија је већ добила једну забрињавајућу слику будућности. Умјесто да се побједничка енергија претвори у демократске промјене, институционалну одговорност и слободу, пред очима јавности одвија се обрачун са медијима који нису по вољи нове политичке већине.

Као да су се негдје из архива вратили партизански комесари, само што умјесто црвених књижица данас имају друштвене мреже, спискове неподобних новинара и захтјеве за смјенама. Као да неко већ прави списак редакција које треба преваспитати, уредника које треба уклонити и новинара којима треба објаснити шта је дозвољено да говоре.

Ако је ово почетак нове демократије, онда се поставља питање шта нас тек чека када нова власт преузме све полуге институционалне моћи.

Информер као прва мета

Слика упада у редакцију Информера у Београду, разбијања инвентара, прекида програма и застрашивања запослених није нешто што се може оправдати политичким незадовољством, ма колико неко имао примједби на уређивачку политику тог медија.

У редакцију се не улази силом. Новинарима се не пријети. Студио се не осваја као ратни трофеј.

Неко може да мрзи Информер, неко може да сматра да је његово извјештавање пристрасно, неко може да тражи промјену уређивачке политике. Али нико нема право да због тога упада у редакцију и физички угрожава људе који тамо раде.

Још је забрињавајуће што се истовремено говори о могућности укидања Информера и покрећу иницијативе за преиспитивање његове дозволе за рад. Независно од тога шта мислимо о том медију, о његовој уређивачкој политици морају одлучивати закон и надлежни регулатори, а не улица, политички притисак или осветнички поход.

Није слобода медија право да говоре само они који су нам симпатични. Слобода медија постоји управо онда када могу да говоре и они које не подносимо.

Пинк под притиском, РТС пред политичким метлама

Није се завршило на Информеру. Окупљања испред телевизије Пинк, бацање предмета на зграду и полицијски кордон показали су да се притисак шири и на друге медијске куће.

Истовремено, на РТС стижу захтјеви за хитну смјену генералног директора, његовог замјеника, уредника информативног програма и других уредника.

И на Радио-телевизији Војводине већ су се догодиле промјене: директор покрајинског јавног сервиса поднио је оставку, а Дневник је почео извињењем гледаоцима због „једностраног“ извјештавања.

Јавни сервиси морају бити професионални, непристрасни и одговорни грађанима. Њихова уређивачка политика заслужује озбиљну критику и контролу јавности. Али постоји огромна разлика између реформе и политичке чистке.

Ако се једна гарнитура уредника уклања зато што је радила под притиском претходне власти, а на њихова мјеста долазе људи који ће радити под притиском нове власти, шта се заправо промијенило?

Промијенила су се имена, али не и механизам контроле.

Телевизија Ниш: када страх стигне до локалне редакције

Посебно узнемирујуће звуче информације о дешавањима у Телевизији Ниш, гдје је, према наводима који су се појавили у јавности, приведен млади монтажер, син власника те телевизије Бојана Аврамовића, док је претресана и породична кућа.

Ако су тачни наводи да је претрес обављен без судског налога и без јасног саопштења надлежних о правном основу поступања, онда је ријеч о питањима на која полиција и тужилаштво морају одмах дати одговор.

Ко је наредио поступање? По ком основу? Због чега је приведен млади човјек? Шта се тражило у породичној кући?

То нису неважна питања, нити се на њих може одговорити ћутањем.

У једном тренутку више није важно да ли сте новинар, сниматељ, монтажер, уредник или власник телевизије. Довољно је да сте повезани са медијем који неко сматра политички неподобним па да се над вашом породицом надвије страх.

Ако се све то дешава без јасног законског основа, онда то није спровођење закона него озбиљан разлог за забринутост сваког грађанина.

Да ли је ово демократија блокадера?

Годинама смо слушали обећања о слободи, правди, институцијама, професионалним медијима и престанку политичких притисака. А сада, када су избори завршени и када се отвара пут ка преузимању власти, пред нама су призори који нимало не личе на демократско ослобађање друштва.

Посебно је лицемјерно ако се од једних медија тражи да буду слободни, док се другима поручује да би било најбоље да не постоје.

Не може се слобода медија мјерити политичком наклоношћу редакције. Не може се тражити професионализам само од новинара који критикују власт, а истовремено оправдавати насиље над онима који критикују нову већину.

И не може се вербални деликт, макар под другим именом, враћати у политички живот Србије. У демократској држави нико не смије бити проглашен непријатељем зато што поставља питања, износи непријатне чињенице или има другачије политичко мишљење.

Да ли је сљедеће хапшење неистомишљеника по кућама?

ФОТО: Српскопитање