Непатворено издајничко зло!
Пише: Дајана ГРУЈИЋ-SMITH
Зовем се Дајана Грујић. Рођена сам у Пожаревцу 1. јануара 1975. године, од оца Радомира Грујића, милицајца, који је верно служио својој земљи и који је много времена провео на Косову и Метохији, бранећи српски народ, и од мајке Ковиљке Грујић, ветерана рата, која је 1993. године добровољно бранила српски народ у Хрватској.
Од 1997. године живим у Лондону. Никада нисам била члан ниједне политичке странке у Србији. Увек сам гајила патриотски однос према нашем народу и према нашој држави Србији.
Годинама сам слушала о демонизацији једног човека, нашег председника Александра Вучића, човека који је више него било ко допринео достојанству наше земље и економском развоју, неприкосновеног дипломате и врхунског политичара.
Неколико година уназад сам почела са самосталним информисањем и проучавањем онога што се нашем друштву дешавало. То што живим ван наше земље ми је омогућило да изградим сасвим независан став према политици која је до пре неколико дана вођена у нашој земљи. У исто време сам сасвим јасно видела на који начин је дошло до залуђивању многих од мојих веома образованих и интелигентних пријатеља. Могла сам да пратим пораст мржње у неприхватању другачијег мишљења и опредељења, као и тенденције да се људи обележавају као мање вредни и да им се физичке карактеристике узимају као паралелно мерило њиховог опредељења, који у рођеној земљи не заслужују да буду достојни и једнаки грађани. Сведочила сам појави само-прозване елите испуњене мржњом, претњама и обећањима о томе шта ће донети њихов револуционарни терор.
Људи који то пропагирају су данас “победници” (Сара Ел Сараг на “победничкој” листи). Такви су у Другом светском рату отерали у логор моју бабу по очевој страни и деде и по очевој и мајчиној страни.
Сви смо били сведоци ко је од наших непријатеља подржавао тзв. студентску листу – преко усташа из Хрватске (Андреја Пленковића, Тонина Пицуле, Домагоја Маргетића), до Аљбина Куртија, Наташе Кандић, Соње Бисерко и свих осталих који би да признамо Косово*, признамо непостојећи геноцид у Сребреници, одрекнемо се херојства генерала Ратка Младића, наших хероја са Кошара као и свих других војних и цивилних жртава, одрекнемо се Републике Српске и уведемо санкције Русији и самим тим се одрекнемо и издамо братски народ и земљу која нам је један од савезника у ослобађању Косова и Метохије од шиптарске окупације, па преко оних који би од наших цркава да праве пабове, а патријарха нам називају Профитије, а владику Николаја Велимировића пореде са Алојзијем Степинцем (још један “победник” Јово Бакић).
Ови наши “победници” се до сада још од овога нису оградили нити отворено изјаснили по свим овим питањима.
Када сам се “дрзнула” да се по том питању јавно и недвосмислено изјасним добила сам гомилу претњи и понижавајућих речи од мојих суграђана, пријатеља, чак и нелолико рођака. Претпостављам, зато што сам проговорила о стварима у које верујем, подржавам и за које сам спремна да се борим, као и зато што нису могли да ме натерају да преумним или да ме ућуткају.
Сада вам, драги моји, саопштавам да ћу постати члан Српске напредне странке и да ћу наставити, колико год је у мојој моћи, да се борим за оно што Србији треба вратити. Јер, изгубићемо много.
Ово што нас чека је владавина неопатвореног издајничког зла. Борба ће бити тешка, али ми ћемо се борити искључиво за нашу државу и наш народ, а не као садашњи “победници” који су до те “победе” дошли искључиво материјалном подршком и когнитивним ратом употребљеним над сопственим сународницима.
На муци се познају јунаци!
Нисте нас уплашили и никад нећете- нема назад, иза је Србија!!!
Живела Србија и најјача опозиција коју сте икад могли да замислите!
ФОТО: фејсбук
