Генерација идиота – критика адолесцентризма (Августин Лахе)
Пише: Хаџи Владимир ВОЈИНОВИЋ
Црква је за адолесцентски ум највећи непријатељ из једног фундаменталног разлога: она подсећа човека да постоји нешто веће, сакралније и трајније од његових личних хирова. Религија поставља границе, морална правила и захтева преиспитавање сопствених грехова. За менталитет који жели да ‘сваки хир буде проглашен за право’, Црква постаје неподношљив подсетник на сопствену ограниченост и моралну одговорност. Зато се напад на Цркву не води кроз теолошку дебату, већ кроз ругање, вандализам и проглашавање религије за ‘назадну’.
Иако адолесцент одбацује традиционалну веру и Цркву, он не престаје да буде религиозно биће- он само проналази нове, сурогате вере. Његове нове ‘цркве’ постају еколошки покрети, идентитетске идеологије и дигитални активизам. Ту налази све елементе старе религије: има своје ‘догме’ у које се не сме сумњати, своје ‘светитеље’ и инфлуенсере, своје ‘свештенике’ у медијима, па чак и своје ‘ломаче’ за јеретике (одстрел на мрежама). То је замена праве вере за секташки морал без Бога.
Адолесцентризам не подноси институције, било да је реч о цркви, правном систему, парламенту или породици, зато што институције траже процедуру, стрпљење, хијерархију и генерацијско искуство. За ум који је навикао да на један клик добије све што жели, институције изгледају као ‘споре, досадне и превазиђене структуране сметње’. Млади не желе да кроз институције поправљају друштво; они желе да их заобиђу или поруше како би успоставили директну владавину сопственог тренутног емоционалног импулса.
Агресија према Цркви не извире из дубоког познавања теологије или историје, већ из чисте психолошке одбојности према концепту ‘границе’. Адолесцентски ум жели све, одмах и без икаквих последица. Он жели да сваки његов хир, нагон или тренутни идентитет буде проглашен за апсолутно право. Црква, са својим вековним моралом, подсећа га да постоје добро и зло, врлина и грех, и да човек није Бог. Тај подсетник на сопствену ограниченост код адолесцента изазива бес, јер разрушава његову нарцисоидну илузију о сопственој свемоћи.
Свештеник је кроз историју позивао на покајање, скромност и превазилажење сопственог ега. Савремени секуларни ‘проповедници’ којима се адолесценти диве нуде потпуно супротну поруку: ‘Савршен си баш такав какав јеси, не мораш ништа да мењаш код себе, сви други су криви’. Овакав духовни наркотик ствара армију верника који су потпуно неупотребљиви за стварни живот, јер су њихова вера и духовни живот сведени на обожавање сопственог ега.
Адолесцентризам се не зауставља само на спољашњем нападу на Цркву; он покушава да је инфилтрира изнутра. Све је чешћи појава да и сама Црква, у страху да не постане ‘непопуларна’ међу младима, почиње да разводњава сопствено учење, претварајући литургију у забавни програм, а морал у попустљиви саветник. Када се Црква улагује адолесцентском менталитету уместо да га васпитава и позива на одрасност, она губи свој смисао и постаје само још један део конзумерског забавног парка.
Сведоци смо све чешћег вандализовања храмова, скрнављења црквене имовине и агресивних испада током верских обреда. У доба адолесцентризма, та агресија постаје облик медијског перформанса. Ругање црквеним симболима на улицама или на социјалним мрежама за адолесцента је најјефтинији начин да унутар свог дигиталног племена испадне ‘храбар’, ‘прогресиван’ и ‘радикалан’. То је агресија заснована на кукавичлуку: напада се институција за коју се зна да неће узвратити физичким насиљем, чиме се добија максимум промоције уз минималан ризик.
Да би се оправдала агресија према црквеним ауторитетима, у медијима и образовању се ствара системска карикатура свештеника. Он више није духован отац, утешитељ или учитељ, већ се приказује искључиво као ‘мрачњак’, ‘силеџија’ или ‘заостали кочитељ људске среће’. Када младог човека кроз популарну културу научите да у сваком црквеном ауторитету види симбол историјске угњетавачке моћи, његова агресија према њима престаје да се доживљава као насиље- она се у његовој глави претвара у ‘праведну освету’ и борбу за слободу.
Адолесцентски менталитет не подноси ништа што је сакрално, јер сакрално захтева тишину, страхопоштовање, смирење i дисциплину духа — све оно што је директна супротност хистеричној брзини социјалних мрежа. Агресија према Цркви зато често поприма облик намерног вулгаризовања онога што је верницима свето. Нападање верских симбола, прекидање литургија или десекрација простора служе томе да се ‘докаже’ да ништа није свето и да је све сведено на ниво тренутне потрошње и забаве.
Највећа иронија савременог адолесцентског активизма јесте у томе што они, борећи се против онога што називају ‘црквеним тоталитаризмом’, користе суровије и нетрпељивије методе од било које историјске инквизиције. Они не траже дијалог са црквеним ауторитетима; они траже њихово потпуно ћутање, протеривање из јавног простора и ‘отказивање’ (cancel). То је фанатична агресија која не подноси постојање алтернативног погледа на свет, а посебно не оног који тврди да људска срећа не лежи у задовољењу свих нагона, већ у њиховом зауздавању.
ФОТО: фејсбук
