Образ је најпречи – захвалност која се не може платити ни купити!

Пише: Дражен ЖИВКОВИЋ, власник портала Борба

Сачекао сам да прође овај први талас након избора у Србији. И ово је најмање статус о политици и изборима. Годинама друштвене мреже не користим за изношење политичких ставова — оних истих које нијесам промијенио откад знам за себе.

Али, дужан сам да напишем неколико реченица. Не због публике, знатижељника, добронамјерних или оних других који све знају боље и од нас самих.

Александра Вучића знам 25 година. Он је мој друг, пријатељ и брат. Мој и моје породице. Четврт вијека. Од времена када сам ја био почетник у новинарству 2002. године, па све до данас. И када је био опозиција, и када је био власт, и шта год носиле године пред нама — мој однос према њему се није и неће никада промијенити.

Нити је он мени шеф, нити налогодавац, нити сам ја његов слуга. Али то искривљени и површни умови тешко могу да схвате. Можда схвате тек када им се у сопственој кући деси неки велики животни лом или тешка болест, па у тој муци немају коме да се обрате — можда им тек тада нешто одоздо дође до главе.

Моја породица и ја се никада не можемо одужити Александру за све оно што је урадио за мог, сада покојног оца, од првог момента када смо сазнали да је тешко болестан.

Посљедње двије године моја породица је прошла кроз пакао.

Александар је урадио и више него што је могао — а није морао. Нашао се мојој породици и прије и послије тога, људски, поштено у свим могућим сегментима. Помагао је и ријечју и дјелима. Јер смо пријатељи. И то није урадио у једном моменту, у једном тренутку или једном дану, него у недјељама и мјесецима тешке борбе.

И захваљујући Александру, његовој људској и несебичној помоћи и докторима у Београду и ван Београда, успјели смо да му колико-толико, не мало, продужимо живот у датим околностима.

Мој отац је Александра волио као рођеног члана породице, што је он за нас свакако и био.

У великој муци и тешким животним ломовима познају се прави пријатељи.

Данас, када га нападају са свих страна — и они којима је помагао, и они који га никада нијесу упознали а глуме да све знају — моја је људска и морална обавеза да се, због себе, своје породице и мог покојног оца, никада не одрекнем пријатељства са Александром и његовом породицом.

Можда би данас некима било популарно или „паметно“ урадити другачије, али образ је важнији од било чега на овом свијету.

Због мог оца и због истине, данас осјећам потребу да му се и јавно захвалим на свему. Могао је да буде заузет, могао је да измисли разлог… али није. Урадио је све онако како бих и ја урадио да сам био на његовом мјесту. И никада није тражио ништа за узврат — ни моју подршку, нити било шта друго.

Најмање што сам могао јесте да га подржим. И прије избора, и данас, и за 20 година.

А “свијет” нека настави да лијепи етикете, “суди” и пљује — Бог је велики.

ФОТО: фејсбук