За Ђоковићевог култа – лице фанатизма и нетрпељивости

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Запањујуће је посматрати до које мјере личност Новака Ђоковића дјелује као неуротични окидач за вас који на саму помисао да се његово име изговори изван контекста апсолутног божанства западате у гротескне изливе хистерије, као да вам се у једном тренутку распада читава конструкција личног идентитета, а посљедњи остаци рационалног расуђивања нестају пред недодирљивошћу вашег спортског идола.

Док се износе огољене чињенице и аргументована запажања, ваша реакција није полемика, већ агресивни транс острашћеног фанатизма који органски не подноси стварност. Чим се та комерцијална сторија подвргне критичком преиспитивању без полтронског клечања, у вама пуца крхка, стаклена конструкција идеализованог божанства, остављајући вас у вербалним конвулзијама, заслијепљене бијесом и неспособне да поднесете и најмање одступање од властите догме.

Сасвим је природно и разумљиво да се нечији спортски успјех поштује и уважава, ок, али овај ваш занос одавно је прекорачио све границе разумног и прерастао у гротескну друштвену појаву, у којој спортско дивљење више није израз поштовања према таленту, већ демонстрација интелектуалне послушности, емоционалне зависности и агресивне нетрпељивости према свакоме ко одбија да учествује у вашем ритуалном обожавању.

Посебно је трагикомично сецирати ту агресивну армију коментаторки које проживљавају јавне емоционалне потресе чим се доведе у питање недодирљивост њиховог идола. Невјероватна је друштвена аномалија да ви, које нисте у стању да саставите двије граматички и мисаоно повезане реченице без елементарних правописних грешака, одједном претендујете на положај врховних арбитара за спорт, морал, национални понос и политичку подобност.

Каква фасцинантна самоувјереност, каква раскош претенциозности и какав спектакуларан несразмјер између демонстриране површности и амбиције да другима држите лекције!

Наоружане генеричким смајлијима, излизаним фразама, отрцаним паролама и вербалним конструкцијама које се распадају већ при првом покушају логичког повезивања, ви нисте у стању да артикулишете ни сопствену мисао, али себи без трунке устручавања присвајате право да мјерите туђи патриотизам, одређујете границе дозвољеног мишљења и пресуђујете о интелектуалној и моралној вриједности људи који не дијеле ваше навијачко идолопоклонство.

Када се такне у Ђоковића

као вашу пројектовану илузију, ви, као самопроглашене бранитељке недодирљивог култа личности, западате у такав агресивни транс као да вам се пред очима урушава сопствена егзистенција, потпуно несвјесне да кроз те неповезане тираде, хистеричне оптужбе и простачке вербалне испаде само додатно разоткривате сопствену интелектуалну и духовну пустош.

Што гласније покушавате да наметнете ауторитет, то очигледније показујете колико вам недостаје елементарне аргументацијске дисциплине.

Гледати вас како падате у бјеснило због пуког спомињања тог имена, изван контекста апсолутног божанства представља готово гротескан призор колективне острашћености. Ваша реакција одавно није израз обичне спортске привржености, већ социолошки занимљива демонстрација слијепог поистовјећивања с јавном личношћу, у којој се свака критичка мисао доживљава као светогрђе, а свако неслагање као непријатељски чин.

Тај слијепи, агресивни транс у којем на сваку трезвену чињеницу одговарате вербалним експлозијама показује да је ваше навијање одавно прешло у острашћени фанатизам.

То више нема никакве везе са спортом, већ с агресивним навијачким сљепилом које органски не трпи преиспитивање, јер би свако озбиљније суочавање са стварношћу могло разорити тај ваш фабриковани, ригидни и готово религијски устројен култ личности.

Ви не тражите истину, него потврду властитог обожавања, не тражите аргумент, него безусловно покоравање унапријед успостављеној догми.

Тај моменат у којем је лик једног тенисера постао важнији од рођене крви, породичних обавеза и базичних људских дужности представља тачку потпуног вриједносног суноврата.

Овдје се више не може говорити само о навијању нити о уобичајеном психолошком механизму дивљења спортисти. Ово је агресивна фиксација, колективна острашћеност и демонстрација навијачког менталитета у којем туђа спортска каријера постаје замјена за властити идентитет, а туђи трофеји симболичка надокнада за све оно што недостаје у сопственој свакодневици.

Ваша друштвена дијагноза јесте хронично навијачко сљепило, праћено ригидном нетрпељивошћу према сваком облику самосталног мишљења.

Ви не подносите могућност да неко одбије да се поклони вашем фабрикованом божанству, јер сте властиту представу о њему претворили у недодирљиву истину. Свака критика изазива буру увреда, свако неслагање покреће вербални обрачун, а сваки покушај рационалне расправе завршава у истом примитивном репертоару личних дисквалификација.

То је поражавајући образац понашања који се храни вашом потребом за поистовјећивањем с туђом славом, тјерајући вас да рођену породицу, властите обавезе и елементарно људско достојанство гурате у други план, док се панично и агресивно клањате туђој милионској империји.

Човјек којем приписујете готово надљудске особине не зна ни да постојите, не учествује у вашој свакодневици, не сноси терет ваших животних проблема и неће вам због те навијачке оданости платити рачуне, школовати дјецу нити обезбиједити егзистенцију.

И управо је у томе врхунац апсурда:

Спремни сте да због једног тенисера вријеђате туђе мајке, очеве и дјецу, да газите преко основних норми пристојности и да властиту некултуру представљате као узвишену одбрану патриотизма. А притом не схватате да ниједан спортски резултат, ма колико историјски значајан био, не може послужити као морално оправдање за вашу агресију.

Можете га обожавати, величати његове побједе и славити сваки његов трофеј.

Али немате право да властиту фасцинацију претварате у обавезу других људи. Ваше идолопоклонство није универзална истина, ваша навијачка острашћеност није мјерило патриотизма, а ваша неспособност да прихватите другачије мишљење није доказ оданости, већ огледало вашег понашања.

И зато, прије него што поново кренете у вербални поход због човјека који за то вријеме живи свој живот, покушајте схватити једну елементарну чињеницу:

Ђоковићева спортска величина не преноси се аутоматски на његове обожаваоце. Његови трофеји нису ваши интелектуални аргументи, његова слава није ваше лично достигнуће, а његово име није дозвола за понижавање других људи.

А сада да рашчистимо једном за свагда: ко је уопште тај Ђоковић?

Нико и ништа осим лика који удара лоптицу рекетом!

То што побјеђује у тенису не чини га никаквим божанством, нити га амнестира од критике. На терену је обичан тенисер, а ван њега само још један лик са гомилом мана и поступака који подлијежу јавном суду.

Али овдје проблем нису његове титуле, проблем сте ви, ваш болесни фанатизам и та патетична потреба да од обичног човјека правите недодирљиву икону.

Вама је хитно потребно озбиљно лијечење и одвикавање од тог навијачког лудила!

Ови ваши хистерични испади, вербални грчеви и агресивни напади на свакога ко мисли својом главом немају додирне тачке са спортом. Ви не браните тенис, ви слијепо и фанатично идолопоклонство стављате испред здравог разума.

Када вам име једног спортисте постане изговор за најпримитивније увреде и уличне обрачуне, дотакли сте дно. Потпуно је сулудо да због некога кога у животу нисте видјели губите контролу, пјените и умишљате да имате монопол над истином и моралом.

Тај ваш фанатизам вам не даје апсолутно никакво право да ућуткујете друге.

Зато се саберите, сиђите са тих смијешних навијачких пиједестала и престаните да изигравате дежурне чуваре нечијег лика и дјела. Прије него што поново кренете у своје агресивне походе, погледајте се у огледало и запитајте се гдје су вам нестали разум, достојанство и елементарна култура.

Толико о вама, вашем слијепом фанатизму и Ђоковићу.

ФОТО: фејсбук