Три архијереја на бранику српског духовног јединства – патријарх Порфирије, архиепископ Иринеј Буловић и митрополит Методије Оостојић

(Овај текст представља одговор на све чешће нападе аутошовиниста, другосрбијанаца, блокадера, авнојевских Срба, ЦГ комита на поменуте Архијереје СПЦ)

Пише: Спасоје ТОМИЋ, магистранд историје

Постоје тренуци у историји једног народа када не смијемо као српски интегралисти ћутати, јер ћутање сада са наше стране престаје да буде израз мудрости и постаје одустајање од сопственог историјског и духовног наслеђа. Управо такав тренутак препознајем у савременим нападима на Његову светост патријарха српског Порфирија, епископа бачког Иринеја Буловића и митрополита будимљанско-никшићког Методија Остојића. Тројицу архијереја који, сваки на свом мјесту и у оквиру своје архипастирске службе, свједоче о духовној снази, историјском континуитету и нераскидивом јединству Српске православне цркве и српског народа.

Са позиција српског интегрализма, који не доживљавам као пролазну политичку формулу, већ као историјски утемељен поглед на национално постојање, сматрам својом моралном и интелектуалном обавезом да овим архијерејима пружим пуну, недвосмислену и принципијелну подршку.

Јер овдје није ријеч само о тројици црквених великодостојника. Ријеч је о односу према институцији која је вјековима чувала српско име онда када није било српске државе, према духовној вертикали која је повезивала Пећ, Цетиње, Сремске Карловце,  према историјском памћењу које није могло бити поништено ни османским освајањима, ни хабзбуршким притисцима, ни комунистичким идеолошким експериментима.

Патријарх Порфирије

Патријарх српски Порфирије налази се на челу Цркве чија мисија далеко превазилази дневнополитичке причњ. Његова служба није производ изборних циклуса, медијских кампања или политичких коалиција, већ наставак вишевјековног духовног поретка који своје историјске темеље проналази у светосавској традицији.

У времену када се од готово сваке јавне личности захтијева да се сврста политички , његова  служба подсјећа на постојање вриједности које не могу бити сведене на страначку припадност.

Патријарх Порфирије својим положајем и пастирском одговорношћу представља духовног предстојатеља заједнице која живи у различитим државама, али припада истој црквеној традицији.

У томе се налази и једна од најдубљих историјских истина српског интегрализмаа то је да  национално и духовно јединство не престаје тамо гдје почиње административна граница.

Патријархова мисија није да удовољава идеолошким очекивањима оних који би Српску православну цркву најрадије видјели као институцију без националног памћења, без историјског гласа и без права да јавно свједочи о сопственом идентитету.

Напротив, управо је очување тог континуитета једна од најважнијих одговорности његове службе. И због тога његова Светост смета неокомунистичким комесарима оличеним у Бакићу и Грухоњићу.

Зато патријарху Порфирију пружам пуну подршку, увјерен да је достојанство патријаршиског трона неодвојиво од достојанства српске духовне традиције.

Архиепископ Иринеј Буловић

Посебно мјесто у савременом животу Српске православне цркве припада епископу бачком Иринеју Буловићу, архијереју чији богословски ауторитет, интелектуална ширина и вишедеценијско црквено искуство представљају значајан ослонац српског православља.Његово дјеловање добија посебан историјски значај управо на простору Војводине, гдје је српска духовна традиција вијековима представљала један од темеља националног опстанка.

Не смијемо заборавити да су Сремски Карловци били средиште Карловачке митрополије, да су српске црквене и просвјетне установе у Хабзбуршкој монархији биле чувари националног идентитета и да је управо на том простору српска култура изњедрила личности и установе од пресудног значаја за национални препород.Од митрополита Стефана Стратимировића, преко Карловачке богословије, до Матице српске и великих националних културних покрета, историја Срба у Војводини свједочи о дубокој повезаности православне духовности и националне самосвијести.

Управо зато епископ Иринеј представља важан глас историјског континуитета. Његово инсистирање на црквеном поретку, богословском предању и духовном јединству има значај који далеко превазилази границе Бачке епархије.

Са позиција српског интегрализма, у његовом дјеловању препознајем одбрану једне темељне истине а то је да Војводина није историјски простор одвојен од српске културе, већ једно од њених најзначајнијих средишта.Зато подршка епископу Иринеју представља и подршку очувању српског духовног, културног и историјског наслеђа сјеверно од Саве и Дунава.

Митрополит Методије

У Црној Гори, гдје се већ деценијама воде дубоке расправе о националном идентитету, историјском памћењу и карактеру духовног наслеђа, митрополит будимљанско-никшићки Методије Остојић представља једног од најзначајнијих савремених свједока српске православне традиције.Његова архијерејска служба почива на историјском темељу који сеже до времена Светога Саве и оснивања Будимљанске епископије у тринаестом вијеку.

Та чињеница има изузетан значај.

Она свједочи да српско православно наслеђе на простору данашње Црне Горе није производ савремених политичких околности, већ дио вишевјековног историјског развоја.Митрополит Методије наставља духовну традицију која је надживјела царства, династије, окупације и политичке системе.Његова архипастирска служба, посебно на простору Васојевића, Полимља, Никшића и других крајева који припадају Будимљанско-никшићкој епархији, има дубоко духовно и историјско значење.

За мене, као човјека који припада српском културном и историјском простору Црне Горе, подршка митрополиту Методију представља природан израз поштовања према Цркви која је вијековима била неодвојива од историје наших предака.

Ниједна савремена политичка интерпретација не може поништити чињеницу да су светосавска традиција, Пећка патријаршија, православни манастири и црквена књижевност оставили неизбрисив траг у историји Црне Горе.

Митрополит Методије својом службом чува управо то наслеђе.Зато му пружам пуну подршку, са дубоким увјерењем да очување српског духовног идентитета у Црној Гори представља истовремено и очување једног од најзначајнијих слојева њене укупне историјске баштине.

Идеолошко наслеђе АВНОЈ-а и покушаји националне фрагментације

Да бисмо разумјели савремене идеолошке сукобе око српског националног и црквеног питања, неопходно је вратити се историјском наслеђу југословенског комунистичког федерализма.

АВНОЈ-евски модел државног уређења, институционализован послије Другог свјетског рата, створио је политички систем у којем су републички идентитети постепено добијали све израженију државноправну димензију.Историјски парадокс тог процеса огледа се у чињеници да је српски народ, који је живио у више федералних јединица, своје национално питање морао да разматра у оквирима политичког система који је све снажније наглашавао републичке границе.

Српска православна црква, међутим, није била нити ће бити организована по том политичком принципу.

Њено духовно јединство наставило је да повезује вјернике независно од републичких разграничења.У томе се налази један од разлога због којих је Црква остала тако значајна институција српског националног континуитета.

Данас, када поједине политичке анационалне  струје како у Србији тако и у Цг поново настоје да регионалне и државне идентитете представе као супротност ширем српском културном и духовном заједништву, историјско искуство нас упозорава на опасност таквог поједностављивања.Српски интегрализам одбацује идеју да административне границе могу бити коначна мјера националног постојања.

Он полази од становишта да српски народ има право да чува своје духовне, културне и историјске везе без обзира на државне границе.Управо у том контексту препознајем посебан значај патријарха Порфирија, епископа Иринеја и митрополита Методија.Они су архијереји једне Цркве, једног духовног предања и једног историјског континуитета који је старији од савремених идеолошких подјела.

Српска православна црква није настала одлуком неке комунистичке владе, нити је њен историјски ауторитет успостављен вољом политичких пленума.

Њени коријени сежу у средњовјековну српску државност, светосавску духовност и вишевјековну борбу за очување вјере и идентитета.Управо зато је погрешно њено савремено дјеловање посматрати искључиво кроз призму актуелних политичких сукоба.

Духовна традиција која је успјела да надживи вјекове историјских искушења не може се свести на дневнополитичку полемику.

У личности патријарха Порфирија препознајем достојанство  службе Светог Саве.

У личности епископа Иринеја препознајем снагу богословске мисли и историјског памћења српског народа у Војводини.

У личности митрополита Методија препознајем духовну постојаност светосавског наслеђа у Црној Гори.

И управо зато моја подршка њима није условна, привремена или диктирана политичким околностима.Она произлази из дубоког увјерења да српски народ има обавезу да чува институције које су биле ослонац његовог историјског опстанк

Уз Патријарха Порфирија, Архиепископа Иринеја и Митрополита Методија, у име историје, вјере и српства

Српски интегрализам, онако како га разумијем и заступам, није само питање политичке организације или националног програма. Он представља свијест о историјском јединству народа који је, упркос бројним државним, регионалним и идеолошким подјелама, успио да очува заједничко духовно и културно наслеђе.

У средишту тог наслеђа налази се Српска православна црква.

Зато данас, када се у јавном простору воде оштре полемике око њених архијереја, сматрам неопходним да јасно и без двосмислености изразим свој став.

Патријарх Порфирије има моју пуну подршку као духовни предстојатељ Српске православне цркве.

Епископ бачки Иринеј има моју пуну подршку као истакнути богослов, интелектуалац и чувар српског духовног наслеђа у Војводини.

Митрополит будимљанско-никшићки Методије има моју пуну подршку као архипастир који достојанствено наставља светосавску традицију на простору Црне Горе.

Њихова служба подсјећа нас на истину коју српска историја непрестано потврђује: духовно јединство једног народа не може се свести на политичке границе, нити се његов историјски континуитет може поништити идеолошким одлукама.Од Пећке патријаршије до Сремских Карловаца, од манастира Ђурђевих ступова до Саборног храма Светог Саве, протеже се једна духовна и историјска вертикала која представља неотуђиви дио српског националног бића.

У тој вертикали видим и смисао своје подршке тројици архијереја.Не као израз политичког опредељења, већ као потврду трајног историјског увјерења.

На самом крају, да нагласим, за разлику од зилотско авнојевско комитских епигона, за мене је сваки Владика СПЦ достојан, и подјела око тог питања не може и не смије бити.

У име историје, у име вјере и у име српства!

ФОТО: фејсбук