Три показатеља нове политичке реалности
Пише: Сенка Д. ПАВЛОВИЋ ЧОТРИЋ/Политика
Победа Студентске листе на ванредним парламентарним изборима отворила је у јавности два питања: какав је стварни карактер ове промене и у каквом се геополитичком и друштвеном окружењу она одвија? Наша земља тренутно је у фази политичког и институционалног интеррегнума, прелазног периода у којем досадашња власт губи пуни политички легитимитет, док нова још нема формално-правни капацитет за преузимање полуга управљања. Док је први талас постизборне атмосфере био обележен сликама славља и наративом о катарзичном тренутку народне воље, сада се већ назиру три процеса која обликују „нову реалност”.
Први индикатор нове политичке стварности јесте подељени дипломатски одговор из глобалних центара моћи. За разлику од САД, које су Студентској листи честитале победу на изборима посредством своје aмбасаде у Београду, Европска унија је реаговала на највишем званичном нивоу – председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен упутила је честитку већ следећег јутра, док је комесарка за проширење Марта Кос истакла да очекује убрзање реформи и потпуну посвећеност европској агенди. Честиткама из Брисела придружила се и она из Будимпеште – премијер Петер Мађар је истакао и да му је било драго када је од Студентског покрета у Србији чуо колико су били оснажени његовом победом на изборима у Мађарској одржаним у априлу.
Честитао је и француски председник Емануел Макрон, који је нагласио важност регионалне стабилности и континуитета дијалога.
Насупрот европском реаговању, Москва је била приметно уздржана. Руска Федерација се огласила преко портпарола Кремља Дмитрија Пескова, уз наглашавање доприноса донедавног председника Александра Вучића и опрезно праћење ситуације у вези с потенцијалним увођењем санкција Србије према Русији. Портпарол кинеског Министарства спољних послова Гуо Ђакуeн изјавио је да „Кина поштује независан избор народа других држава” истакавши спремност да с новом владом Србије настави да унапређује традиционалне пријатељске односе.
Таква асиметрија у реакцијама говори да светске силе тренутно виде „празну столицу” у званичном Београду, па сходно томе заузимају став ишчекивања.
Када је реч о нашем региону, формално се ликује због политичког преокрета у Србији, али у дипломатским кулоарима суседних држава влада тиха зебња због губитка дугогодишњег „предвидљивог” политичког саговорника и „дежурног кривца”, уместо кога стиже засад непозната политичка варијабла.
Други индикатор нове политичке стварности јесте питање аутономије Студентске листе и аутентичности њеног настанка, након што је у листу „Данас” професор Правног факултета у Загребу објавио ауторски текст под насловом „Моје име је Александар Маршавелски, ја сам Пријатељ студената”. Откривањем да стоји иза псеудонима под којим је месецима, у форми отворених писама, давао правне и политичке савете студентима у блокади, Маршавелски је, заправо, потврдио претпоставку претходног режима да су кључни механизми деловања осмишљавани ван саме студентске структуре. Посебно је индикативно његово признање о дугогодишњем пријатељству са лидером покрета „Крени-промени” Савом Манојловићем још из периода студијске посете Хагу, као и о томе да је често долазио у Београд током протеста. Такође, Маршавелски је открио да се у Загребу сусретао с особама које су у Србији оптужене за рушење уставног поретка. Размере међународног одјека ове екстерне логистике потврђује и чињеница да је Маршавелски убрзо поднео неопозиву оставку на чланство у хрватском Савету за грађански надзор безбедносно-обавештајних агенција.
И мимо овог спољног инжењеринга, који је делимично осветлио сложену позадину покрета, унутрашња слика Студентске листе разапета је између три идеолошки неуједначена блока: проевропског, десног националног и зелено-левог. Та унутрашња шароликост отвара питање будуће оперативне функционалности, јер досадашњи модел одлучивања, заснован на академским пленумима факултета, неминовно ће успоравати доношење одлука о економској политици, међународним односима и управљању институцијама.
Трећи показатељ нове реалности односи се на појачану поларизацију, која позива на реваншизам, пре свега на дигиталним платформама. Дискурс на друштвеним мрежама, након победе Студентске листе, показује два доминантна тренда. Први се односи на покретање јавних осуда и покушаје дискредитације личности и инфлуенсера који су током претходне две године задржали неутралан став или професионалну дистанцу, чиме се намеће образац искључивости. Други тренд се односи на формирање незваничних „дигиталних трибунала”, где се појединци из јавног живота не само критикују већ им се пажљиво прати свака изјава или објава, па и свако ћутање. То је произвело ефекат спирале тишине, због чега уплашени појединци превентивно исказују лојалност новом виртуелном мејнстриму. Тензије су се прелиле ван дигиталног простора кроз отворене притиске на медије и ултимативне захтеве за смену руководилаца државних институција, и то пре него што је нова парламентарна већина формално преузела власт и конституисала нормативне оквире. Посебно се истиче тренд стварања неслужбених критеријума вредновања, те се у јавном простору наговештава да би учешће на протестним скуповима могло постати мерило за напредовање и запошљавање. Тиме се успоставља нова врста друштвене подобности која подсећа на раније облике страначког кадрирања, само маскирана у грађанску заслугу. Уочљив је и феномен накнадног прилагођавања биографија појединих културних радника, који у новим околностима настоје да своју ранију професионалну неактивност реинтерпретирају као облик свесног дисидентског отпора.
Домет изборних промена у Србији зависиће и од тога хоће ли нова власт имати капацитет да успостави стабилну политичку позицију, односно да спречи да се изборни преокрет претвори у вансудске облике реваншизма и неформалних притисака у друштву.
Специјалиста политиколог за међународне послове
ФОТО: Н. МАРЈАНОВИЋ
