Кад закон покуца на врата медијског моћника

Није навикао да му неко тражи одговорност

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Годинама се у Србији градио амбијент у којем су поједини медијски моћници почели вјеровати да су изнад закона, изнад институција, изнад елементарне пристојности и, што је најопасније, изнад сваке одговорности за јавно изговорену ријеч. Навикли су да прозивају, етикетирају, понижавају, пресуђују и јавно разапињу људе, понашајући се као да за њих правила не постоје.

Према објављеним информацијама, полиција је дошла на адресу Драгана Ј. Вучићевића по налогу за привођење у поступку који се против њега води због кривичног дјела увреде у продуженом трајању, по пријави Сање Фриц са Студентске листе.

Након консултација с надлежним органима, пуштен је како би присуствовао сједници РЕМ-а, уз обавезу да се потом јави надлежним институцијама.

И сада би, по већ опробаном рецепту, требало да услиједи позната представа:

Од човјека који је годинама учествовао у медијском линчу направити жртву система, сваки институционални поступак представити као напад на слободу говора, а захтјев за одговорношћу прогласити политичким прогоном.

Али слобода говора није дозвола за јавно понижавање других.

Новинарска професија не даје право на гажење туђег достојанства. Медијски утицај не представља имунитет од закона, баш као што телевизијски студио није судница у којој водитељ, уредник или власник медија може сам себи додијелити улогу тужиоца, судије и извршиоца пресуде.

Посебно је лицемјерно када они који су годинама другима дијелили етикете, изрицали јавне пресуде и износили оптужбе без задршке, одједном почну говорити о угрожености, притисцима и неправди чим се институционални поступак односи на њих саме.

По којем принципу би за једне важила правила, а за друге изузеци?

Зашто би обичан грађанин морао сносити посљедице својих ријечи, док би медијски моћник требало да буде заштићен самом чињеницом да располаже камерама, насловницама и политичким везама?

Ипак, не смије се занемарити ни друга страна овог случаја.

Полицијско привођење није доказ кривице, као што ни поднесена пријава није пресуда. О одговорности одлучују надлежни судови, на основу доказа и закона. Управо зато институције морају поступати професионално, непристрасно и без политичких налога, селективне правде или претварања законске процедуре у јавни спектакл.

Суштина проблема није у томе што је један човјек позван да одговара пред институцијама. Проблем је у друштвеном обрасцу у којем се одговорност доживљава као напад, док се повлаштен положај сматра неотуђивим правом.

Годинама су појединци градили ауторитет на страху, јавном дискредитовању и моћи да другима одређују мјесто у друштву, а сада би сваку институционалну процедуру која се односи на њих да представе као завјеру.

Нико не може годинама другима урушавати углед, обликовати јавно мњење путем понижавања и етикетирања, а затим очекивати да за њега важе посебна правила. Не може се захтијевати неограничена слобода за себе, а истовремено занемаривати право других на достојанство, заштиту и правичан третман.

Слобода медија мора бити неприкосновена вриједност сваког демократског друштва. Међутим, она не подразумијева слободу од одговорности. Напротив, што је медијски утицај већи, то би и одговорност за изговорену ријеч морала бити озбиљнија.

Зато ово није тренутак за славље због нечијег привођења, нити за унапријед изречене пресуде. Ово је прилика да се отвори питање које се предуго гурало у страну: ко сноси одговорност за злоупотребу медијског утицаја, јавно таргетирање појединаца и стварање атмосфере у којој се људско достојанство претвара у средство дневних политичких обрачуна?

Закон не смије бити батина у рукама власти, али не смије бити ни декор који се уклања када се пред институцијама појаве они који су навикли на привилегије.

Јер друштво у којем обичан грађанин мора пазити на сваку ријеч, док поједини медијски моћници вјерују да могу говорити и поступати без икаквих посљедица, није друштво једнаких грађана. То је поредак у којем једни уживају привилегије, а други сносе терет неједнакости.

Такав поредак не треба оправдавати, прикривати нити уљепшавати. Треба га јасно именовати и разоткрити.

КАДА ЗАКОН ПОСТАНЕ СРЕДСТВО ПРИТИСКА: КО КОНТРОЛИШЕ ОНЕ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА ШТИТЕ ПРАВДУ?

Овдје се, међутим, отвара још једно питање које не смије остати у сјенци медијских обрачуна. Није ријеч о томе да ли је Драган Ј. Вучићевић некоме симпатичан, да ли подржава његово новинарство, политичке ставове или начин на који уређује своју медијску кућу. Личне симпатије и антипатије не могу бити мјерило за процјену законитости поступања државних органа.

Много је важније размотрити шта се дешава с институцијама када полиција долази на нечију кућну адресу ради спровођења налога за привођење у поступку који се односи на кривично дјело увреде.

Да будемо сасвим прецизни:

Нико није изнад закона. Ни новинар, ни политичар, ни уредник, ни власник медија, нити било који други грађанин. Али управо зато закон мора бити примјењиван једнако, одмјерено и у складу с начелом пропорционалности. Његова сврха није застрашивање, демонстрација силе или јавно понижавање, већ остваривање правде кроз законит и правичан поступак.

Судски налог за привођење је издат и његово постојање није спорно. Међутим, тиме се не завршава расправа о оправданости конкретне мјере. Остаје питање да ли је привођење у датим околностима било неопходно и пропорционално, односно да ли су постојале друге законске могућности за поступање. Само постојање судског налога не искључује право јавности да преиспитује оправданост изабране мјере и начин на који је она спроведена.

Правна држава не доказује своју снагу тиме колико брзо полиција може закуцати на нечија врата, већ досљедношћу, законитошћу и једнакошћу у поступању. Посебно онда када се пред институцијама нађу људи чији се политички ставови, јавни наступи или медијски утицај не уклапају у очекивања оних који тренутно управљају државним апаратом.

Данас је ријеч о медијском човјеку. Сутра се у сличној ситуацији може наћи новинар који критикује власт, грађанин који јавно изражава незадовољство или било ко ко се усуди да изнесе став који не одговара онима који имају институционалну моћ.

Због тога је недопустиво стварати атмосферу у којој се поступање државних органа према једнима подразумијева без икаквог преиспитивања, док се за друге унапријед тражи оправдање сваке примијењене мјере. Закон не смије имати политичку боју, медијски предзнак нити различите критеријуме у зависности од тога ко се нашао пред институцијама.

Не треба унапријед осуђивати човјека, али исто тако не треба безрезервно одобравати сваку одлуку државних органа. То су два одвојена питања која се не смију мијешати. Слобода говора подразумијева одговорност за изговорену ријеч, али подразумијева и обавезу државе да поштује границе својих овлаштења и права сваког појединца.

Институције не смију бити продужена рука политичке воље. Полиција не смије постати средство политичког обрачуна, а законска овлаштења не смију се користити као инструмент застрашивања или притиска на оне који су се нашли у немилости моћних.

Зато овај случај не треба посматрати кроз призму личних симпатија, политичке припадности или односа према једном медију и његовом власнику. Потребно је утврдити све релевантне околности, преиспитати пропорционалност предузетих мјера и инсистирати на јасним одговорима надлежних институција.

Јер у правно уређеном друштву нико не би смио бити поштеђен одговорности, али ни изложен произвољном поступању. То правило мора важити и за оне који располажу медијском моћи и за оне који располажу државним овлаштењима.

На крају, није довољно захтијевати да моћни одговарају за своје поступке. Једнако је важно осигурати да они који спроводе закон не забораве да су и сами ограничени тим истим законом.

ФОТО: фејсбук