СР Хрватска почела грађански рат на Плитвицама

Пише: Српскопитање

Навршило се 35 година од како је СР Хрватска почела грађански рат против Срба на својој територији и од како је почео први озбиљни оружани сукоб у бившој СФР Југославији.

Пре тачно 35 година на подручју Националног парка „Плитвице“, на територији на којој су живели искључиво Срби, догодио се упад хрватских криминалаца, којима је претходно хрватски председник Фрањо Туђман поделио полицијске значке.

Циљ хрватских криминалаца са улице обучених у хрватске полицијске униформе био је отимање прелепог националног парка „Плитвице“ и полицијске станице у Кореници.

Том приликом је погинуо српски полицајац Рајко Вукадиновић из Коренице, док је 17 Срба заробљено и крвнички мучено по Туђмановим казаматима.

Шта је претходило том догађају?

22. априла 1990. године у СР Хрватској су одржани први послератни вишепартијски избори.

На тим изборима победила је екстремна проусташка странка ХДЗ, на челу са бившим генералом ЈНА Фрањом Туђманом, који на мала врата уводи правашко-усташку идеологију.

Та идеологија извела је геноцид над Србима током Другог светског рата и масовне покоље Срба у Првом светском рату.

Одмах након избора, нова власт ХДЗ је почела да спроводи проусташке мере што је изазвало огромну стрепњу Срба, који су преживели геноцид током 1941-1945.

Тако је хрватска скупштина „сабор“ (још једна реч коју су позајмили из српског језика) 25. јула 1990. године донела одлуку да усташки нацистички симбол „шаховница“ постане државни симбол СР Хрватске.

То значи да, на опште запрепашћење Срба, усташку „шаховницу“ морају да носе сви запослени у државној служби на територији СР Хрватске.

Против „шаховнице“ и других усташких симбола први су се побунили полицајци СУП-а Книн.

Такође већ месецима су трајали притисци на Србе из великих урбаних средина да потписују некакве изјаве лојалности Туђмановом режиму.

Ко од Срба то није потписао, следила су отпуштања, истеривања из станова са станарским правом, укидања пензија, социјалних давања, отмице, убиства итд.

ХДЗ је озбиљно приступио својим већ скројеним плановима за одвајање СР Хрватске од СФРЈ и прогон свог српског становништва са територије СР Хрватске, чиме би се заокружио геноцид из Другог светског рата.

Већ од средине 1990. године Туђманов ХДЗ је имао потпуну контролу над полицијом, тужилаштвом, медијима на територији СР Хрватске.

У хрватском Сабору крајем децембра 1990. године изгласан је тзв. Божићни устав, по коме су Срби избачени из Устава као конститутивни народ, и сведени су на националну мањину, која чак није ни поменута поименце у уставу.

Тиме је почело и политичко избацивање Срба из свих политичких институција СР Хрватске.

Претходно, током јесени 1990. године почиње илегално наоружавање чланова ХДЗ и ХОС, преко Мађарске и Аустрије, а касније и прекоморских земаља у лукама: Ријека и Сплит.

Оружје из источноевропских земаља које су напуштале совјетски блок (Источна Немачка, Мађарска, Украјина итд.), масовно се увозило тајним каналима у СР Хрватску.

Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних јединица полиције из Загреба, изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацем и деловима Славоније.

У акцији није било жртава али су Срби решили да им се то не понови у Лици и то показали на Плитвицама.

У СУП-у Кореница, у месту које је 100% било српско, су се налазили припадници полиције Срби, који су били решени да одбране своју полицијску станицу и самим тим да се заштите од изненадних хрватских упада у Кореницу и своја села, како им се не би поновила судбина њихових предака из НДХ.

Исто тако Срби полицајци су запосели оближњи национални парк „Плитвице“ 29. марта 1991. године чиме је смењена управа коју је послао Туђман из Загреба.

По налогу владе СР Хрватске, односно тадашњег премијера Јосипа Манолића, МУП Хрватске шаље 31. марта 1991. године на Плитвичка језера око 400 полицајаца из кампа Ракитије код Загреба (под командом Јосипа Луцића) и групу обичних криминалаца којима су подељене полицијске значке АТЈ Лучко (под командом осуђеног ратног злочинца Младена Маркача), чији је циљ био да запоседну полицијску станицу у српској Кореници.

Приликом њиховог доласка на Плитвице у преподневним часовима, дошло је до размене ватре између Срба полицајаца и криминалозованих припадника МУП-а СР Хрватске, која је потрајала неколико сати.

20 Срба је ухапшено, а међу њима и Горан Хаџић из Вуковара, који је касније под неразјашњеним околностима пуштен.

Погинуле су 2 особе и повређено је око 20 полицајаца.

Два полицајца која су погинула у размени паљбе—са сваке стране по један (Рајко Вукадиновић са српске и Јосип Јовић са хрватске)—прве су жртве у грађанском рату насталом на рушевинама СФР Југославије.

Хрватски полицајци су били бројно јачи, одлично наоружани тек увеженим оружјем и спремнији, па су успели да запоседну привремену полицијску станицу на Плитвицама, али не задуго јер је овај сукоб проузроковао интервенцију ЈНА, која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна.

Након овог инцидента на Плитивицама, ситуација у СР Хрватској се још више заоштрила.

Хрватска пропаганда је „добила жртву“ Јосипа Јовића, са којим је свакодневно манипулисала позивајући Хрвате на рат против Срба.

Почео је прави медијски рат усперен против Срба.

Још увек је у том тренутку било доста Хрвата којима није било до рата али је Туђманов режим оваквим акцијама и медијским кампањама покушавао да их придобије на своју страну.

Држава СФРЈ се већ нашла пред грађанским ратом, и ситуација после овог догађаја из дана у дан погоршавала у свим српским срединама на подручју СР Хрватске.

Јосип Бољковац, хрватски министар полиције из времена 1990-1991, је касније објавио књигу „Истина мора изаћи ван“, у којој је написао да је рат у Хрватској почео нападима Туђманове полиције на локалне Србе, мислећи на овај инцидент на Плитивицама 31. марта 1991. и у Борову Селу 2. маја 1991. године.

Бољковац је у својој књизи изнео и доказе који су говорили у прилог томе да је хрватски полицајац Јосип Јовић убијен са леђа од неког „колеге“ из своје јединице.

„Kолеге“ које су убиле хрватског полицајца са леђа користили су пушку тзв. пумпарица, сингапурске производње, коју су хрватске власти куповале раније на илегалном тржишту оружја, а то убиство им је било потребно како би распиривали сукобе и мржњу према Србима.

Контролу над Националним парком “Плитвичка језера” преузеле су крајишке власти и задржале је све до августа 1995. године када је издајом пала наша Српска Крајина.

Тога 31. марта 1991. године, православни верници су славили Цвети, а римокатолици Ускрс, због чега се овај догађај у Хрватској зове “крвави Ускрс”.

Извор: Фејсбук страница Историја Срба

ФОТО: фејсбук