Тајна парцеле 142 на загребачком гробљу Мирогој

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Књига Душка Томића Путевима смрти козарске дјеце доноси потресна и дубоко застрашујућа свједочанства о судбини српских малишана који су у љето 1942. године, током козарске офанзиве, отргнути из мајчинског наручја и гурнути у пакао логора. Кроз приче преживјелих и откривену архивску грађу, ово дјело освјетљава хрватску монструозност једног времена у којем су дјеца била изложена глађу, болестима и физичком уништењу.

ПАКАО НА ПЕТНАЕСТОМ КИЛОМЕТРУ И КОЛОНЕ СМРТИ

Прва станица на путу без повратка за хиљаде породица са Козаре и Поткозарја било је сабиралиште на такозваном Петнаестом километру код Горњих Подградаца. Сјећања преживјелих описују ово мјесто као истинско предворје пакла у којем се свака дјечија молба кажњавала бруталним насиљем. Свједоци памте тренутак када је једно српско дијете кроз плач завапило: Чико, хоћу кући… Пусти ме… Хоћу… На ову плачљиву молбу услиједио је туп ударац, а потом промукао јаук и јецање. Када је једна несрећна жена крикнула и упитала шта су им дјеца крива, добила је суров и хладан одговор од стране усташких гонича који су викали да су сви криви и да их треба све побити и затрти у земљу. Коначни циљ ових колона јада били су злогласних логори Стара Градишка, Јасеновац, Сисак и Јастребарско.

СТРАВИЧНИ ПРИЗОРИ ИЗ ЈАСЕНОВЦА КРОЗ ОЧИ ДЈЕЧАКА

Једно од најпотреснијих свједочанстава у књизи јесте прича Гојка Кнежевића, дјечака који се нашао у концентрационом логору Јасеновац. Он описује ситуацију у којој је у логору успио на тренутак да угледа своју мајку Јованку. Међутим, умјесто спаса, услиједио је ужас који га је пратио читавог живота. Хрватски крвници су га грубо одгурнули, а он је кроз своје дјечије прсте на очи рођене мајке видио како усташе отимају његовог млађег брата Јована и убијају га на лицу мјеста. Призори лешева који плутају у матици ријеке Саве и вода црвена од крви коју су дјеца, измучена жеђу, морала да пију, остали су као трајни жигови на душава преживјелих српских логораша. Глад је, како наводе свједоци, била толика да је већ прешла у навику, а о стомацима се није ни размишљало.

КАШЕ СЛАНЕ ОД СУЗА И УГАШЕНЕ ДЈЕЧИЈЕ ОЧИ

У логору Стара Градишка, који је представљао предворје јасеновачког пакла, српска дјеца су након одвајања од родитеља била препуштена потпуном обољевању и умирању. Сјећања Душка Иветића описују прве логорске дане у прашини и јари која је сваким даном бивала све јача. Први логорски ручак, ако га је уопште и било, састојао се од кукурузног брашна умијешаног у прљавој савској затворској води, што су затвореници звали скробом. Ова храна је била ужасно засуљена, до горчине, али су је гладна дјеца због непојмљиве изнурености јела poхлепно, као да је најфинија цицвара. Болести попут трбушног тифуса, дизентерије, шарлаха и туберкулозе харале су логорским баракама, а изнемогли дјечији организми нису могли да одоле епидемијама. Најстрашнији пратећи ефекат глади била је појава некрозе, одумирања коже на појединим дијеловима тијела, због чега су Српчићи изгледали као живи костури којима су кости вириле из тијела.

БЕЗИМЕНИ БРОЈЕВИ УМЈЕСТО ИМЕНА

Хрватска, усташка администрација је у логорима Сисак и Стара Градишка дјеци одузимала и посљедње трагове идентитета. Како малишани често због уплашености и узраста нису знали или могли да кажу своје име и презиме, крвници су им качили само метале или папирне бројеве око врата, док су у записнике уписивали приближне године старости. Хиљаде малих заробљеника тако су постали безимена бића означена бројкама, која су у сточним вагонима, припијена једно уз друго у загушљивим композицијама смрти, транспортована према загребачким прихватилиштима. Многа од њих су завршила своје животно путовање и прије него што су возови стигли до станице, а преживјели се сјећају ужасних призора на загребачком колодвору гдје су уз шине, попут пањића дрва у козарским шумама, лежала мртва дјеца извучена из вагона.

ТРАГОВИ СУДБИНЕ У СВЕЖЊЕВИМА МИРОГОЈСКИХ КАРТОНА

Коначна истина о умирању козарске дјеце проговорила је кроз 862 изблиједјела зелена картона у дирекцији Градских гробаља у Загребу, које је аутор пронашао након скоро пола вијека заборава. Ове такозване умрлице садрже језиве статистичке податке који демантују све деценијама присутне лажи о малом броју страдалих. У рубрикама за дијагнозе најчешће стоје записи о потпуној изгладњелости до умирања, и акутним прољевима услијед којих су дјеца буквално проливала своје мале, младе животе. Највећи број ових картона носи страшну ознаку Н.Н., свједочећи о томе да су стотине српских малишана отишле у заједничке гробнице на парцели 142 потпуно неидентификоване, без свог правог, рођеног податка, сахрањене о градском трошку као жртве незапамћеног и некажњеног хрватског геноцида над српским народом.

Фотографија: Јадовно 1941. – Jadovno 1941.