Комисија експерата Уједињених нација занемаривала је злочине над Србима у Сребреници и селима око Сребренице
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Сребреница се у контексту „локалног геноцида” први пут у Уједињеним нацијама спомиње у Завршном извјештају Махмуда Шерифа Басионија, предсједавајућег Комисије експерата УН-а, који је поднијет Савјету безбједности УН-а 27. маја 1994. године. Иако се стријељање заробљених муслиманских војника на потезу од Сребренице према Тузли и премјештање жена дјеце и стараца из Сребренице у Кладањ догодило тек у јулу 1995. године, Басиони је у свом извјештају из 1994. године користио Сребреницу као један од примјера за развој теорије о локалном геноциду. Притом је занемарио чињеницу да су се етничка чишћења са масовним убиствима, протјеривањем и силовањем десила управо у српским селима око Сребренице и да су их извршили муслимански зликовци током 1992. и 1993. године, у својим крвавим походима на које су кретали из Сребренице.
Један од тих крвавих потеза био је напад и на село Опарци. Десио се тачно 1. јуна 1992. године у раним јутарњим часовима. Село су, Муслимани из Сребренице, прво опколили, а затим започели пешадијски напад, паљење и пљачкање кућа. Тог дана убијено је шест српских цивила који су остали у селу, а комплетна српска имовина, укључујући 22 куће, потпуно је спаљена и уништена.
Свједок П. П. изјавио је да је већи дио становништва због страха и притисака напустио Опарце око 12. или 13. маја 1992. године. Они су избјегли према Братунцу. У селу је остало само шесторо старијих мјештана који нису хтјели или могли отићи. Све су их зликовци побили.
Страдали су: Драгић Илић (рођен 1939. године), Ратко Илић (рођен 1942. године), Угљеша Илић (рођен 1939. године), Живојин Петровић (рођен 1917. године), Милорад Петровић (рођен 1923. године) и Дикосава Петровић (рођена 1932. године). Дикосаву Петровић су крвници заклали.
По повратку српских снага и породица у село касније током рата, затечена су само згаришта. Пронађена су тијела дијела убијених, док су се остали дуго водили као нестали или су ексхумирани из масовних и појединачних гробница у околини села.
Да се вратим Комисији експерата УН-а! Иако је Савјет безбједности УН дао, 1992. године, овој комисији највећи мандат за истрагу, за њен рад нису била издвојена средства из редовног буџета УН-а што је Басионија ставило у позицију да зависи од приватних донација и помоћи држава које су биле наклоњене Сарајеву. То је природно водило ка тјешњој сарадњи Комисије са Изетбеговићевом владом у Сарајеву.
ФОТО: фејсбук
