Туђи интереси, славенска крв

Од племенских антагонизама до синтетичких нација

Пише: Петар Б. БОГУНОВИЋ

Стратешки посматрано, германским политичким средиштима током дугих раздобља европске историје било је од пресудне важности да спрече свако снажније кретање Славена према Западу, односно према германском етничком простору.

Подједнако је било важно онемогућити трајнију политичку, војну и економску сарадњу међу самим славенским народима.

Разједињени, међусобно супротстављени и, у идеалном случају за њихове западне суседе, увучени у сталне сукобе, Славени нису могли представљати јединствену политичку и војну снагу.

Нажалост, у томе се током историје, мање или више, често и успевало.

Једни Славени коришћени су против других, неретко као потрошна војна маса — својеврсно „топовско месо“ у ратовима чији крајњи циљеви нису били њихови, већ су произлазили из туђих геополитичких интереса.

Тражена је, коришћена и продубљивана свака постојећа пукотина у славенском свету: међуплеменски сукоби, унутарплеменски антагонизми, династичка ривалства, локалне политичке амбиције и личне слабости појединих вођа.

Похлепа, жудња за влашћу, титулама или новцем биле су подједнако употребљиве као и стварне политичке несугласице.

У каснијим раздобљима верске разлике постале су један од најмоћнијих инструмената такве политике.

Тамо где ни оне нису биле довољне, коришћене су локалне посебности, регионални идентитети и сујете владајућих слојева, подстицаних да сопствене интересе изједначе са интересима читавих заједница.

У новије време исти механизам попримао је сложеније идеолошке и политичке облике, укључујући и конструисање такозваних „синтетичких нација“ — нових идентитетских пројеката заснованих на издвајању, преувеличавању и политичком инструментализовању локалних разлика и специфичности.

Циљ таквих процеса није увек морао бити непосредно освајање славенског простора. Често је било сасвим довољно разбити унутрашњу кохезију таргетираног и политички непокорног народа, поделити његово становништво на међусобно супротстављене идентитетске целине и створити трајно жариште унутрашњег сукоба.

Јер народ који сопствену снагу троши у непрестаном доказивању да је његов најближи сусед и сродник заправо непријатељ, тешко може препознати интересе и стратегије оних који из сенке повлаче конце — односно оних који од његових подела остварују највећу територијалну, политичку или економску корист.

ФОТО: фејсбук