Дјеца Козаре – свети филм о фабрици смрти и књиге од крви и пепела Јасеновца

Кад Зафрановић и Милетић укрсте објектив и архив. Ексклузивна прича о сусрету који повезује осам година јасеновачког завета, Кустуричино признање „светом филму” и Фромову анатомију људске деструктивности чека аутор овог текста, који је почео интервју са Лорданом а завршио у екипи филма Дјеца Козаре, у нади да ће доћи и тај дан и коначни интервју.

Пише: Зоран М. КОС новинар, истраживач и публициста

Понекад се историја, суви крвави подаци и врхунска филмска уметност не сусрећу у уџбеницима, већ у затвореним собама и испред упаљених објектива, тамо где људи посвећени истини размењују тишину и одговорност. Свега неколико  дана  пре  што је јавност заталасала вест да је велики Емир Кустурица погледао четири сата дуг, монументални и некомерцијални филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре”, у Београду се одиграо сусрет који ову филмску митологију спаја са сувом научном фактографијом.

Управо тада, иза кулиса снимања кадрова документарног филма о пуковнику и историчару Антуну Милетићу, живом споменику југословенске историографије о Јасеновцу, нашли су се људи који су пре осам година, на светом тлу јасеновачког манастира, дали једно прећутно обећање. Са друге стране објектива, овог пута као саговорник, седео је лично Лордан Зафрановић у друштву Милетића.

Од јасеновачког манастира до хотела „Цептер”

Мој професионални и људски усуд са Зафрановићем почео је пре скоро деценију. Срели смо се у порти јасеновачког манастира, на месту где сећања не допуштају површност. Уследио је касније сусрет у дубичком хотелу „Цептер”, где смо планирали велики, неиспричани интервју. Већ тада, договор је био јасан: разговор не почињемо ратним акордима, већ Ерихом Фромом, његовом „Анатомијом људске деструктивности” и дубоким понирањем у порекло људске крвожедности. Зафрановића није занимао само филм; занимао га је корен зла којим се бавио у остварењима „Муке по Мати”, „Окупација у 26 слика”, „Крв и пепео Јасеновца” и „Залазак столећа”.

Током тих припрема, уследио је лични позив господина Зафрановића који се не одбија: понудио ми је да будем део међународне екипе његовог животног пројекта – филма „Дјеца Козаре”. Све остало након тога ушло је у домен невероватних професионалних преплета. Велики интервју још увек чека своје коначне реченице, али живот је посложио коцкице тако да смо пре осам дана у Београду ухватили кадрове који значе много више од уметности.У Београду су улоге биле замјењене.

Кустуричин крик из себе и одговорност према памћењу

Разлог зашто Зафрановићево ново дело носи статус „светог филма”, како га сам аутор назива, најбоље је дефинисао Емир Кустурица. Његове речи,  у једном подкасту, одјекнуле су као признање које превазилази еснафске оквире. Кустурица је навео да је велики Лордан(1944) овај четири сата дуг филм направио као да има 23 године, родивши га из себе као крик, враћајући изгубљени мизансцен ауторској кинематографији.

Ипак, кључна поента лежи у Кустуричиној тврдњи да је Зафрановић кроз митологизацију страдања на највеличанственији начин одао пошту српском корпусу, пошту какву му никада нико на филмском платну није дао, а коју страдални народ Козаре дубоко заслужује.

Као човек који је део његовог тима, овај Кустуричин став не доживљавам само као колегијални наклон, већ као дефинитивни доказ да права, сведочанствена уметност успева да пробије баријере личних разлика и дневних политичких подела. Лорданова истрајност и стваралачка снага подсећају нас да филм није обична естетска реплика прошлости, већ жива и тешка одговорност према памћењу.

Пројекција за заветника Антуна Милетића

Време је драгоцено, а године и здравље нам неумољиво постављају границе. Из тог београдског сусрета, где је Лордан стао испред нашег објектива, израсла је једна велика, завршна иницијатива. Упутио сам писмо Лордану са жељом да се организује једна нарочита, затворена приватна пројекција „Златног реза 42” за Антуна Милетића, мој ужи тим и мене. Идеја је Лорданова и он ју је казао и Милетићу и нама у току снимања .

Мишљење човека који је деценијама рударио кроз војне архиве и саставио књиге-споменике о јасеновачком паклу, за Зафрановићев филм било би од капиталног значаја. Укрштање Милетићевог животног научног рада са Зафрановићевом визуелном митологијом затворило би круг који смо започели пре осам година у порти јасеновачког манастира.

Док чекамо октобарску премијеру на београдском ФЕСТ-у, ова београдска фотографија тројице људи који на различите начине носе исти терет истине сведочи о томе: политика и интернет дебате могу накнадно писати саопштења и бројати проценте, али не могу преправити животе, нити избрисати одговорност коју уметност има према недужним жртвама козарског збјега. Велике књиге и велики филмови не припадају кампањама, они припадају времену које ће нам судити по томе колико смо остали људи пред лицем туђе патње.

Писмо Лордану Зафрановићу

Поштовани господине Зафрановићу,

Драги Лордане,

Морам признати да сам се посебно обрадовао речима Емира Кустурице о „Дјеци Козаре“ и  Вама. То за мене има посебну тежину, јер сам и сам био део Вашег тима, и то на Ваш лични позив, у раду на темама које су захтевале не само професионалну посвећеност, већ и дубоко поштовање према историјским трагедијама нашег простора.

Зато Кустуричин став доживљавам као значајно признање једног великог аутора другом, али и као потврду да права уметност превазилази личне разлике и дневне поделе.

Од срца Вам честитам на истрајности, стваралачкој снази и делу које подсећа да филм није само уметнички израз прошлости, већ и одговорност према памћењу.

Желим Вам још једном рећи колико сам захвалан што сте ми указали поверење и омогућили да учествујем у раду на филму. То је за мене било велико професионално и људско искуство.

Ако будете у прилици, волео бих да организујете ону приватну пројекцију о којој смо разговарали — за Антуна Милетића, део мог тима и мене. Мишљење Антуна Милетића о Вашем филму било би, по мом дубоком уверењу, изузетно значајно, имајући у виду његов животни рад, знање и сведочење о темама којима сте се бавили.

Време је драгоцено, а године и здравље често нам постављају границе, зато бих био посебно срећан ако би се та прилика што пре  могла остварити.

С великим поштовањем и захвалношћу,

Зоран

Аутор ових редова на крају остаје у чврстој и оправданој нади да ће врло брзо, након што се угасе светла те прижељкиване затворене пројекције, читаоцима јавности пренети и прве, аутентичне импресије самог Антуна Милетића о „Дјеци Козаре”. У коначни резултат  укрштања овог филма и архивског сведочанства ја заиста не сумњам. Круг истине се мора затворити.

ФОТОГРАФИЈА 1: Зоран М. Кос, Лордан Зафрановић и Антун Милетић – пре осам дана на снимању у Београду

ФОТОГРАФИЈА 2: Кадар с почетка неуређеног интервјуа између Зорана М. Коса и Лордана Зафрановића

ФОТОГРАФИЈА 3: Сусрет:Зоран М. Кос и Лордан Зафрановић у Јасеновцу, пре осам година

ФОТО: Зоран М. КОС