Масакр у селу Старо Грацко код Липљана 23. јул 1999. године
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
На данашњи дан пре 27 година, у селу Старо Грацко код Липљана на Косову и Метохији, догодио се један од најсвирепијих злочина у нашој новијој историји. Мучки и из засједе убијено је 14 српских жетелаца – људи који су изашли на своје њиве само да би сакупили жито и имали хљеб за своје породице.
Убијени су само зато што су били Срби и зато што су радили на својој земљи:
Милован Јовановић
Јовица Живић
Радован Живић
Андрија Одаловић
Слободан Стојановић
Миле Стојановић
Новица Стојановић
Момчило Јанићијевић
Станимир Јанићијевић
Павле Јанићијевић
Саша Цвејић
Љубиша Cвејић
Марко Јелић
Драган Марковић
Најмлађи међу њима, Новица Стојановић, имао је само 17 година.
Трагедија под окриљем „мира“!
Овај стравични злочин догодио се у присуству међународних „мировних снага“. Жетеоци су седам дана прије масакра званично тражили заштиту од КФОР-а да би безбједно пожњели своју пшеницу. Њихова молба је одбијена. Остављени су на милост и немилост злочинцима.
Најболнија чињеница јесте да нико никада није одговарао за овај злочин. Међународна истрага је обустављена, а убице и наредбодавци и даље шетају слободно. Срамно ћутање оних који су били дужни да обезбиједе мир и правду остаје вјечна мрља на њиховом образу.
Српски народ не заборавља своје мученике. Њихова жртва нас обавезује да чувамо истину и да никада не одустанемо од тражења правде.
Мајка Љубица Живић из села Старо Грацко код Липљана, тог 23. јула 1999. године, испратила је своја два сина на њиву. Јовица и Радован су отишли да жању жито.
Вратили су јој их у ковчезима.
Упокојила се не дочекавши правду. Отишла је са овог свијета носећи тежак крст и неизрециву тугу, а да никада није видјела убице своје дјеце пред лицем правде. Међународна истрага је срамно обустављена, а злочинци и даље шетају слободно.
Они можда јесу избјегли земаљски суд, али ми не смијемо да заборавимо. Наша је дужност да памтимо Љубичине сузе и мученичку жртву свих 14 страдалника из Старог Грацка.
Убијање 14 српских жетелаца у Старом Грацком има застрашујућу и дубоку симболику.
Пшеница је живот. Хљеб је светиња која нас храни и око које се породица окупља. Пуцати у људе док жању своје жито на сопственој земљи – то није само злочин, то је удар на сам живот и људскост.
Да потргнеш оружје на човјека који сакупља жито да би имао хљеб за своју дјецу… за то је потребна мржња која не долази са овог свијета. То може само неко ко је изгубио и посљедњу трнку људскости, неко ко је пао ниже од сваке звијери.
Са онима који су спремни да убију хљеб у руци, нема ни договора ни заједничког живота. Овакав злочин остаје вјечна опомена и мрља коју вријеме не може да избрише, поготово када убице и даље шетају слободно.
Сјећамо се њихове мученичке жртве.
Нека им је вечна слава и хвала!
Сјећамо се!
ФОТО: фејсбук
