Права српског народа у региону

Срби у државама региона често су суочени са обесправљивањем, притисцима и недостатком институционалне заштите, док пописи становништва често нису поуздани.

Званична политика Србије према дијаспори није увек јасна и транспарентна, а национални и регионални сукоби, као и кампање медија и политичара, додатно погоршавају положај Срба у региону.

Пише: Чедомир АНТИЋ/Блиц

Давне 2009. Напредни клуб, удружење грађана основано у Београду две године раније, почео је са израдом годишњег Извештаја о правима српског народа у региону. Реч је о осам држава и једној територији под заштитом ОУН, у којима живи око 1,570,000 Срба. Реч је о око 18% (близу петине) свих Срба. Око 2,6 милиона Срба живело је у региону 1991. године. Године 2009. било их је 2,1 милион. Према актуелним пописима (2021.-2023.) Срба на овим просторима има нешто мање од 1,6 милиона.

Није за утеху да су пописи неспорни само у два од побројаних девет случајева, те да су их у бар три државе одлагали управо због Срба. Током претходне године међународне околности, нарочито напад САД и Израела на Иран и рат у Украјини, довели су до нових, неприкривених притисака и настојања да српски народ који живи изван граница Републике Србије, у девет суседних и оближњих држава и територија, буде додатно обесправљен.

У Босни и Херцеговини ситуација је током 2025. и 2026. нешто боља захваљујући одлуци САД и дела савезника да укину санкције вођству Републике Српске и замене нелегалног високог представника Кристијана Шмита. САД су изјавиле да не желе више да стварају нације и државе. Ипак, СР Немачка и Британија и даље желе стварање секуларне „босанске нације“. Уверене су да треба да сузбију Србију полазећи од тога да тако ратују са Руском Федерацијом, али из страха од муслимана и стварања бошњачке независне државе. Настављено је отимање уставних надлежности и власништва само Републици Српској. Од посебне важности је настојање Уставног суда БиХ да измени Устав ове државе, кршењем процедура и на основу нелегалне већине. У време Светског првенства у фудбалу повећан је број етнички мотивисаних инцидената које су скривили Бошњаци. Обесправљивање Срба спроводе и многобројним незаконитим притисцима у вези злочина почињеног у Сребреници, која представља круну политичке и расистичке злоупотребе страдања народа.

У Републици Хрватској је настављена политика асимилације и обесправљивања Срба. СДСС је већ дуже времена искључен из извршне власти. Иако формално имају широка права Срби су предмет систематског обесправљивања, кампањи мржње, а и даље су жртве свакодневних инцидената на националној основи. Нису испуњене одредбе Ердутског споразума. Ћирилица је упркос закону и даље потиснута. Идентитетске фрустрације хрватског националног покрета трајно су везане за српство и Србију. Ово доказују, како недавни позиви бившег министра и председничког кандидата Андрије Другог Хебранга да Србија буде територијално умањена, преко учешћа хрватске државе у политичким сукобима у Србији и Црној Гори, до чињенице да су занимање хрватске јавности и присуство коментатора Хрвата на српским медијима од пет до седам пута већи од занимања и присуства српске стране.

У Црној Гори Срби имају нешто већа права и мање су неравноправни него пре 2024. године. Председник Нове српске демократије, највеће српске странке у држави, већ је две године председник Скупштине Црне Горе. Српски политичари чине око петине министара у влади, мада држе само у ресоре који нису везани за војску, дипломатију или полицију. Будући да су СПЦ и Српски језик очигледно прихваћени од апсолутне већине грађана, док је број Срба приближан броју националних Црногораца, необично је оштро противљење велике већине политичких актера да Срби добију равноправност тако што би језик и знамења постали службени. Иако нису остварена сва њихова уставна права, нешто више Срба запослено је у државној управи и локалној самоуправи него што је то био случај раније. Српски језик, писмо, култура и историја и даље су мета кампањи мржње, државне асимилације, а странке двоидентитеташа настоје да српске странке означе као лажне, агентурне и екстремистичке. Поред њих и из Србије је извршен притисак да се српске странке сукобе са већином – што би значило њихов излазак из владе. Тако је организовано медијски демонизован Андрија Мандић, док је Милан Кнежевић, председник Демократске народне стране, пак хваљен. Дубока држава из Србије – почев од појединих министарстава и установа (каква је САНУ), до саветника бившег председника Србије и неколико новина – отворено раде на афирмацији црногорских националних и проевропских странака као легитимних представника српског народа у Црној Гори. У Црној Гори су у току праве кампање против Срба и Србије.

На територији Косово-УНМИК Срби су обесправљени. Мета су полицијског али и етничког прогона. СПЦ је и даље предмет напада и питање својине манастира Дечани довело је до пресуде Уставног суда Косова-УНМИК коју албанске власти не поштују. Противно споразумима и уз формалну критику САД и ЕУ угашено је 59 установа српског народа на Северу Косова, напади на Србе су свакодневни, а педесеторо Срба леже у косовским затворима под оптужбама које су политичке или исполитизоване. Настављен је напад на поште, здравствени и образовни систем, а албанске установе Косова-Унмик почеле су албанску колонизацију српских општина о трошку свих грађана. Срби су обесправљени и сегрегирани. Реакције САД и ЕУ су благе и остале су ограничене на саопштења.

У Републици Северној Македонији српски народ је и даље обесправљен. Он нема иста права као националне мањине у другим бившим југословенским републикама. Истовремено Македонци у Србији уживају пуна права националне мањине у складу са највишим европским стандардима. СПЦ је пре три године дала аутокефалност МПЦ. После велике победе опозиције на власт је дошла и Демократска партија Срба у Македонији, а њен председник Иван Стоилковић постао је потпредседник владе РСМ. Дошло је до економског напретка српских средина, а српски језик је у неким општинама и градовима добио службени статус.

У Републици Словенији Срби и даље не уживају статус националне мањине, за разлику од неких других, малобројнијих, народа. Нетачно им је оспорено историјско присуство на простору Словеније, а званична Љубљана до данас није прихватила егзактне историјске податке и документе. Нису рехабилитовани ни обештећени сви становници Словеније, који су 1991. избрисани из држављанства зато што су били пореклом из Србије и БиХ. Реч је о значајном делу њих чак 25,000. Истина, у Словенији су овим људима подигли споменик, са латиничним натписом и симболиком. Словенци у Србији насупрот томе уживају пуна национална права. У Албанији српски народ не ужива права националне мањине, за разлику од Албанаца на Југу Србије чија су права остварена у складу са највишим европским законским стандардима. У Румунији и Мађарској стање права је током протекле године било задовољавајуће.

Српски народ нема империјалних циљева. И раније је било тако. У прилог сведочи богата историја понуда аутономија Албанцима и споразума Хрватима. Српска је држава тражила слободу за свој народ и пружала је другима. Са друге стране, Срби су у свим временима – Пашићевим, Стојадиновићевим, Недићевим, Ранковићевим, Никезићевим, Милошевићевим, Коштуничиним, Тадићевим и Вучићевим – увек били виђени као реметиачки фактор и универзални зликовци. Рат већине ових држава, а на челу им је немачки шовинизам и империјализам, представља само модернизацију ренесансних верских мржњи, нововековних националних нетрпељивости и геноцидних накана из 20. века у комбинацији са савременом воук културом. Ратујући вековима са српским писмом, језиком и вером, протагонисти ових национализама често су своје историјске успомене, тежње и грехове просто уписивали српском народу.

Званична Србија се у већој мери него раније посветила питањима везаним за српски народ у БиХ, али је релативно занемарила Србе на Косову и Метохији. Приметно је подстицање подела међу српским странкама у Црној Гори. Постоји и известан изостанак институционалног и транспарентног рада, што је могуће правдати страним притисцима. Присутна је тежња ка партијским, аутократским и установама непознатим решењима. Кампање преко режимских таблоида дугорочно само штете српском народу.

Несрећна је околност велики сукоб на политичкој сцени Србије, који је до крајности дошао у једном споља дизајнираном класном расколу. Култура аутошовинизма постала је доминантна у једном разнородном, већински формално патриотском опозиционом покрету. Десетине хиљада текстова објављених од стране истих тимова у Загребу, Сарајеву, Подгорици и Приштини, више су били усмерени против српске нације, него против власти Србије. Остаје чињеница да о прошлости у 70% случајева говоре и на њој заснивају политику управо Србима суседни национализми. Истина је и да сразмерне ратне жртве, после више од три деценије, нису добиле судски епилог само у српском случају. Број етнички мотивисаних напада и инцидената где су жртве Срби, у просеку је стотинак пута већи него кад је реч о нападима у којима су мете припадници других народа.

После више од три деценије јасно је да су Срби сачували некаква национална права само тамо где су се бранили, за њих ратовали. Када сам пре шест година у једном говору споменуо „српске земље“ (према њиховим уставима то су биле и данас су Србија и Босна и Херцеговина, а око половине њеног становништва као такву види и Црну Гору), глумац Бранислав Трифуновић је закључио и у једном интервјуу рекао да желим рат за ослобођење Косова. Тужна је чињеница да су Срби у БиХ морали у рату да одбране своја права, а без ратовања не би имали ни оваква права у Хрватској, па чак ни на Косову и Метохији (где албанске власти већ више од деценије крше споразуме које су саме прихватиле). Тамо где су мирно гледали како их обесправљују, дакле у Црној Гори, Словенији, Северној Македонији и Албанији, Срби су остали обесправљени. Пензионисани официр и афористичар Љубодраг Стојадиновић није прочитао текст о томе објављен у једним новинама, већ само наслов, па ме је у посебном чланку оптужио да желим рат и напунио нечија „уста иловачом“.

Клевете ипак никога не могу да застраше у мери у којој истине узнемире клеветнике.

ФОТО: Зоран ИЛИЋ/Рингиер