Најбољи агент бугарске тајне службе…

Пише: Деки РС

Данас се навршава 30 година од смрти Вангелије Гуштерове, познате као „Баба Ванга“.

Она је за милионе људи широм света била слепа пророчица, а за бугарску „Државну сигурност“, обавештајни пројекат, магнет за девизе и инструмент моћи.

Рођена је као слабашно дете 1911. године у Струмици, у данас окупираној Македонији.

Када се видело да ће преживети, понела је грчко име Вангелија, што је значило „доносилац добрих вести.“

Мајка јој је умрла док је она била мала, а у Првом светском рату, њен отац Панде Димитров, тукао се против Срба.

Као бивши добровољац у бугарској војсци, после рата означен је као бугарски комитаџија и непријатељски елеменат.

Када је Ванга имала 12 година Струмицу је захватио велики олујни ветар.

Комшије су је пронашле у каналу, прекривену земљом и са очима пуним песка, од чега је касније и ослепила.

Девојчица чији је отац у бугарској униформи ратовао против Срба, тада је пребачена на лечење у Београд.

Касније је завршила у Земуну у Дому за слепе, где се школовала, учила да свира клавир и описменила на Брајевом писму.

Повратком у Струмицу, Ванга почиње да пада у чудне трансеве, да тврди да чује гласове и види свете ратнике.

Док им се нудила да им пронађе изгубљену стоку и излечи болесне рођаке, мештани су мислили да је луда.

На почетку Другог светског рата, за помоћ јој се обратио бугарски војник Димитар Гуштеров.

Између њих се родила љубав, венчали су се и преселили у Петрич у Бугарској.

Током шездесетих година глас о Ванги почиње незауставиво да се шири Бугарском.

Највише су долазили сељаци тражећи несталу стоку, али све чешће и породице које су тражиле вести о погинулима и несталима у рату.

Бугарска „Државна сигурност“ и партијски врх 1967. године доносе генијалну и за то време незамисливу одлуку – Ванга постаје државни службеник.

Добија фиксну платну листу, радну књижицу и печат.

Место Петрич постаје строго контролисана зона.

Пред кућом се поставља полицијска кућица и званична благајна.

Посете су се строго заказивале месецима унапред, а држава је одредила таксе, за Бугаре симболичне, за странце у девизама.

Грађани Бугарске плаћали су 10 лева, грађани социјалистичких земаља 20 лева, а они који су долазили са запада плаћали су 50 долара.

Оперативци ДС-а опремили су вангину кућу и околину уређајима за прислушкивање.

Иза мистичне завесе феномена слепе старице стајао је озбиљно развијен апарат за прикупљање информација.

Свако ко би се упутио ка малом пограничном Петричу, упадао је у унапред припремљену мрежу.

Возачи таксија, локално хотелско особље и конобари били су задужени да кроз необавезне разговоре сазнају зашто човек долази, шта му је болна тачка и шта тражи.

Док они чекају свој ред, већ би се саставио кратак профил посетиоца.

Пре него што би неко и ушао код ње у собу, Ванги су већ дотурене информације ко јој долази.

Слепа старица би затим изговорила детаље о њиховом животу, за многе је ово био апсолутни шок и доказ натприродне моћи.

На њих је ово деловало као сјајно чудо, а у суштини то је био продукт класичног профилисања и чисте обавештајне аналитике умотане у езотерију.

ДС је тада као мамац искористио Људмилу Живкову, ћерку бугарског председника Тодора Живкова и тадашњу министрицу културе.

Она је у свим медијима изјавила како посећује Вангу, која је постала њена највећа заштитница.

Био је ово генијалан потез службе, јер када је то урадила председникова ћерка, то је значило да онда могу и сви остали узети своју улазницу за пророчанство.

Многи виђенији гости тада су похрлили у Петрич да виде шта им доноси сутрашњи дан.

Вангина соба, тада је постала највећа исповедаоница Источног блока.

У њену собу почели да улазе сви они чије су речи имале тежину – генерали, високи официри, министри и политичари из целе Бугарске, али и из Совјетског Савеза и земаља Варшавског пакта.

Сви они долазили су оптерећени аферама, породичним тајнама, страхом од губитка власти, како би сазнали оно шта им партијски комитет крије.

У затвореној мрачној соби, пред слепом старицом, ти моћни људи су скидали своје маске и дословно се исповедали.

Оно што они нису знали, јесте да Ванга можда не види, али да бугарска тајна служба и те како све чује.

У суседној соби, магнетофони су радили без престанка, а службеници ДС-а имали су најефикаснији детектор лажи и сакупљач компромитујућег материјала који је икада постојао.

У Вангин собичак у Петричу крајем осамдесетих година ушао је маршал Сергеј Ахромејев – начелник Генералштаба Црвене армије и херој Лењинграда.

Он је Ванги признао да се Црвена армија распада и да СССР губи тло под ногама.

Његова посета за бугарску службу била је обавештајно злато.

Бугарски оперативци су кроз његове изјаве и психолошко стање знали да је пад СССР-а неминован много пре него што је то многима постало јасно.

Када је комунизам пао, а Ванга отишла у историју, бугарска тајна служба на све ове транскрипте ставила је ознаку „строго поверљиво“.

А како другачије сакрити чињеницу да су људи који су кројили судбину Источне Европе, уместо у науку и идеологију у коју су се клели, слепо веровали старици која гледа у коцку шећера…

Како је у држави у којој је комунистички режим затварао свештенике, а научни атеизам био закон, слепа старица постала институција?

Одговор је једноставан – држава у њој није видела претњу идеологији, већ савршену инвестицију.

Бугарска држава је преко Баба Ванге кроз таксе и туристички прилив, током деценија зарадила око 60 милиона долара у преко потребним конвертибилним валутама.

Ипак, новац је био само пропратни ефекат, вредније од девиза јесте чињеница да су у једној сеоској соби добили свог најефикаснијег обавештајца.

Колико је Баба Ванги данас међу нама…

ФОТО: фејсбук