Нови национални идентитети и присвајање туђе прошлости — опасно сјеме будућих сукоба

Пише: Дане ИВАНОВИЋ

Када се нови национални идентитети граде присвајањем историје и наслеђа других народа, ствара се опасно семе сукоба које и данашње и будуће генерације могу скупо платити.

Балкан нас је већ превише пута научио колико такви сукоби могу бити сурови.

Једноставно речено: регион је територија, а народ је народ. То није исто.

Босна, Црна Гора и Македонија су географски и историјски називи простора. То што нека област носи одређено име не значи да је на њој хиљадама година постојала  посебна нација истог имена.

Данас постоје релативно нови савремени национални идентитети — Бошњаци (1993), Црногорци (1945) и Македонци (1944), чија се национална имена везују и за називе територија. Али њихово данашње постојање не доказује да су њихови преци пре 500, 1.000 или 2.000 година имали исти национални идентитет.

То се мора доказати изворима из тог времена, а до сада такав непрекинути национални континуитет у данашњем смислу није доказан. Можда ће нова истраживања једног дана донети нове доказе, али историјски закључци морају се заснивати на доказима које имамо данас, а они НЕ ПОТВРЂУЈУ тврдњу да су Бошњаци, Црногорци или Македонци као савремене нације постојали као непромењени древни народи стотинама или хиљадама година.

Исто тако, не може се данашњи идентитет вратити вековима уназад, па личности, владаре, цркве, манастире, књижевност и културно наслеђе другог народа са те територије аутоматски прогласити наслеђем данашње нације. За то морају постојати историјски докази.

Најлакши пример је Шумадија. Шумадинац је регионално име. Када би сутра неко рекао: „Ми нисмо Срби, ми смо посебна шумадијска нација која постоји две хиљаде година, а Срби су присвојили нашу историју“, само постојање имена Шумадија не би било никакав доказ за то.

Исто правило мора да важи за Босну, Црну Гору, Македонију, Санџак и сваку другу област.

Санџак је посебно занимљив пример. Реч санџак била је назив за административну јединицу у Османском царству. Данашњи назив Санџак везан је за некадашњи Новопазарски санџак и простор који се делом преклапа са историјском Рашком.

Османско царство је одавно нестало, али је назив Санџак остао као регионално име.

Зато је важно не мешати регион и народ. Човек може себе називати Санџаклијом јер потиче из Санџака, али то не доказује постојање посебног „санџачког народа“. Становник Санџака се национално изјашњава као Бошњак, иако не живи у Босни, што је апсурдно! Управо то показује да регионална и национална припадност нису исто.

Албанци су посебна тема. У византијским писаним изворима називи који се повезују са Албанцима јасно се јављају у 11. веку, док је њихово раније порекло предмет научних расправа. Зато се без додатних доказа не може тврдити да су сви Илири или Дарданци били Албанци, па античке и средњовековне личности и читаву прошлост тих простора проглашавати албанском.

Могуће везе са старобалканским становништвом јесу предмет истраживања, али нису саме по себи доказ непрекинутог савременог националног идентитета нити искључивог права на неку територију.

Регионално име није аутоматски етноним (име народа).

Име територије није доказ порекла.

Данашња нација није доказ исте нације у далекој прошлости.

Историја се доказује изворима — не данашњим именима на карти.

Будући сукоби су, нажалост, вероватно пред нама управо из разлога наведених у претходном тексту.

ФОТО: фејсбук