Црногорско школство почива на лажима

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Избацивање српског народа из уџбеника „Познавање друштва“, у коме се наводи да у Црној Гори живе Црногорци, Бошњаци и Роми, само је врх леденог бријега дводеценијске реформе црногорског школства, чији је главни циљ протјеривање свега српског, самим тим промјена идентитета историјске Црне Горе.

Нема бољег саговорника на ову тему од проф. Веселина Матовића, аутора књиге „Ноћ дугих маказа“, који је 2004. године као професор српског језика и књижевности у Никшићу, у знак протеста због преименовања свог предмета (из српског језика у „матерњи“), скупа са још 25 колега, напустио посао. У поменутој књизи се управо бави потискивањем српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност.

Д.Р: Професоре Матовићу, школство у Црној Гори засновано је на ненаучном, политичком ставу да је црногорски посебан језик. Има ли начина да родитељи спријече својеврсно обмањивање своје дјеце? Како се изборити са овим политичким насиљем које задире и у саме основе људских и националних права?

-Ви сте сасвим прецизно дефинисали  тај апсурд у црногорском школству. Знате, идеологија се може наметати силом, али се она утемељује кроз образовни систем, преко наставних програма и уџбеника.  Увођењем непостојећег  језика као наставног  језика у овдашњи образовни систем, извршена је његова  свеобухватна идеологизација, која подразумијева преименовање културног насљеђа, ревизију историје, заправо – деструкцију свих вриједности: националне свијести, културног обрасца, модела друштвеног понашања. Напросто, црногорски образовни систем у потпуности је стављен у функцију уништавања српског карактера и српског имена Црне Горе.

Нажалост, погубност те инсталације, иако она активно функционише више од 20 година, још увијек није довољно схваћена. Неконзистентан однос народних представника и највећег дијела интелигенције према овом питању, учинили су да у народу завлада апатија, дијелом и страх, али има ту и малограђанског кукавичлука, љености, конформизма, хипокризије и  „гледања свог посла“, једном ријечју –  бјежања од стварности под изговором: „проћи ће то, а ја ионако сам ништа не могу промијенити“.

Посебну кривицу за такво стање сносе наставници у нашим школама. Умјесто да остану поуздани чувари сопственог културног насљеђа, етичких начела и духовних вриједности, што им је била и професионална и морална обавеза, велики број наших наставника, а посебно директора и помоћника директора школа, на чудан се начин преквалификовао у својеврсне културтрегере – носиоце и пропагаторе агресивне ововремене псеудокултуре и псеудонауке. Онај други дио окреће главу, резигнирано се мирећи са свиме што директно не угрожава његов ситни материјални интерес, сигурност запослења и какву-такву егзистенцију.

Подизање свјести о српском карактеру Црне Горе и њеном српском културном насљеђу, кроз принципијелно дјеловање НВО, политичких странака, културних институција, издавачких кућа, итд., уз узмјену постојећег школског и другог законодавства, једини је начин да се тај процес заустави.

Д.Р: Црногорско школство почива на лажима. Дјеца уче фактичке нетачности не само кроз науку о језику, већ и кроз историју и неке друге предмете. Који су најкарактеристичнији примјери у том контексту, с обзиром да се Ви годинама помно бавите овом проблематиком?

-Таквих примјера, идеологема и агитема је безброј. На примјер, да су Симеон Немања и Св. Сава огњем и мачем Црногорце превели из католичанства у православље, или, рецимо, да је „по наговору Николе Пашића француска влада забранила повратак краљу Николи у Црну Гору“, те да је српска војска 1918, окупирала Црну Гору, итд. Таквих примјера налазимо чак и у уџбенику за ликовно васпитање. Рецимо, испод  репродукције Лубардине слике Битка на Вучјем долу уписано је: „Величање црногорске борбе за слободу“, а испод слике Косовски бој: „Сликарев обрачун са косовским митом“.  Итд, итд…

Уклањање Св. Саве из школских програма и уџбеника, можда најбоље одсликава карактер  и смисао данашњег школства у Црној Гори. То је недвосмислена порука: ако у црногорском школству нема мјеста за Св. Саву, онда нема ни за све оно што он значи, прије свега – ни за Српску православну цркву!

Д.Р: Какве посљедице оставља тај идеолошки оквир кроз који мора бити прогурано свако дијете?

-Наша школа одавно је постала школа Лукавога.

Имао сам прилику да разговарам са матурантом, гимназијалцем, добитником дипломе Луча, који никада није чуо ни за Стражилово, ни за Плаву гробницу, ни за Крваву бајку, ни за Јаму Ивана Г. Ковачића. Шта више о томе рећи.

У овдашњим читанкама не постоји ниједан писац рођен на простору данашње Црне Горе који је именован као српски (или и као српски), што значи да у Црној Гори никада није било, а нема их ни данас, српских писаца, према томе ни српског језика ни српског народа. То је, напросто, фашисоидна порука!

Од 172 текста аутора са простора бивше Југославије предвиђена за обраду у основној школи, 86 припада ауторима рођеним у Црној Гори, међу којима нема ниједног Србина. Сличан однос је и у дијелу програма за средње школе. С тим што је потпуно изостављена српска средњовековна књижевност, почевши од Светог Саве, па све до Доситеја Обрадовића. Такође је изостављена и српска епска народна поезија.

Прескочени су, дакле, темељи српске књижевности, српске културе и уопште српског идентитета, али су зато, вјероватно као темељи црногорског идентитета, укључени Ђорђе Бизант, Људевит Пасквалић, Крсто Ивановић и Стјепан Зановић, који су писали на страним језицима: талијанском, латинском и француском.

Додајмо још и то да су у читанкама, новим а дијелом и у оним прошлим, Његош, Стефан Митров Љубиша и Миодраг Булатовић смјештени у црногорску књижевност, иако су се писали као Срби, док су Иво Андрић, Меша Селимовић и Борислав Пекић, чија дјела су, по њиховим ријечима, припадала српској књижевности, класификовану у јужнословенску.

Д.Р: Колико се у основним и средњим школама у Црној Гори остварује уставно начело о једнакости употребе ћириличног и латиничног писма?

-То начело је, што би се рекло, „празно слово на папиру“. Оно нема никаквог значења нити икога на било шта обавезује, па би било и тачније и поштеније да је умјесто њега, у Устав уписано да су у Црној Гори дозвољена оба писма. Овако, у пракси, латиница је, као, наводно, писмо црногорског језика, обавезујуће, а ћирилица, као писмо, нижеразредног, српског језика, само дозвољено писмо. Гледано из угла власти,  у Црној Гори не постоји тзв. двоазбучје, да би се уопште и могло говорити о равноправности два писма којим се пише  један те исти језик. Овдје се, наводно различити језици, пишу различитим писмима: тзв. црногорски, као службени – латиницом (босански и хрватски, такође), а српски (у службеној употреби) – ћирилицом! То је практично и озакоњено Законом о личним картама.

Недавним увођењем латиничних свједочанства, дипломе Луча и школских дневника, у којима се дјеца уписују по абецедном реду, наговјештава да ће се у најскорије вријеме увести и описмењавање дјеце на латиници.

Д.Р: Изучавање Његошевог дјела сведено је на најмању могућу мјеру. Посебно сте се бавили тим проблемом, па нам реците да ли би Његош, да неким чудом устане из гроба, препознао самог себе у ономе што се о њему учи у црногорским школама.

-Однос према Његошевом дјелу и питање његове интерпретације у уџбеничкој литератури и настави, једно је од најважнијих, ако не и најважније, питање нашег образовног система. Његош је најпоузданији свједок нашег духовног, културног и језичког идентитета,  Он нам је најсигурнија тачка ослонца и компас који нам никада неће показати погрешан правац. И само он нас може научити како да сачувамо своје име, и вјеру, и Цркву, и језик, и писмо, и само он нам може обезбиједити сигурно и равноправно мјесто међу европским народима. Под условом, разумије се, да га коначно пустимо у наше учионице.

Нажалост, Његош је у постојећим школским програмима и читанкама стављен у Прокрустову постељу.  И то мало простора што му је посвећено, пуно је фалсификата. Преправљање Његошевих стихова у школским уџбеницима и читанкама, с намјером да се порекне његова исказница „да српски пише и збори“, као и укупна његова интерпретација у тим књигама (рецимо да у постојећим читанкама нема ниједног стиха из Горског вијенца који се односи на Косово и Милоша Обилића, нити се помиње коме је ово дјело посвећено), најтежи је вид дневно-политичке злоупотребе Његошевог дјела. 

Ето, то су били одломци из мог интервјуа за Седмицу са проф. Веселином Матовићем. На жалост, ни његова ми моја ријеч немају толики домет колики би имали иступи српских политичких представника, на челу са председником Скупштине Црне Горе Андријом Мандићем. Они су изабрали да ћуте на сва непочинства које се чине српском народу у Црној Гори. Све зарад проклетих привилегија.

ФОТО: фејсбук