Како су Французи „дозвали“ крв
Пише: Српскопитање
Дан 17. Јун 1939. године, испред затвора у Версају. Последњи пут у историји, гиљотина је постављена под ведрим небом како би „народна правда“ добила свој заслужени спектакл. На губилиште је изведен Ојген Вајдман, вишекратни убица. Оштрица је брзо одрадила свој посао, глава је пала у корпу, а секуларна, просвијећена Француска могла је да одахне — закон је успостављен, поука је послана.
А ОНДА ЈЕ НА СЦЕНУ СТУПИЛА ТА ИСТА „ЦИВИЛИЗОВАНА“ ГОМИЛА.
Чим је џелат обавио своје, маса је пробила полицијски кордон и јурнула ка дрвеном постољу. Нису јурили из ужаса, већ из хлеба и игара. Жене у лепршавим летњим хаљинама и господа с капелеима гурали су се око свеже локве на калдрми, вађени су рупчићи, памучне марамице, новине, па и парчићи одеће — све што се могло натопити топлом, лепљивом крвљу погубљеног човека. Те крваве крпе носиле су се кући као сувенири, као амајлије за срећу, као морбидни трофеји једног баналног уторка. Призор је био толико одвратан и дивљачки да је влада сутрадан трајно забранила јавна погубљења.
КАКО СЕ ДАТУМ САМО ЛИЈЕПО ПОКЛОПИО
Глупи народ је тог јуна махнито сакупљао капи са плочника, ни не слутећи колико је та представа била банална у поређењу с оним што следи. Само пар месеци касније, прорадила је далеко већа машинерија. Дошла је јесен 1939, а с њом и рат у ком више нико није морао да се гура око гиљотине за пар капи. Крви је убрзо било и више него довољно — на свакој крпи, униформи и застави широм Европе
ФОТО: фејсбук
