Вељко Миланковић – Вук од кога су и најхрабрији црпили морал
Пише: Милош СТОЈАНОВИЋ
Мало је људи у српској историји који су на мене оставили снажан утисак.
Међу њима су Никола Алтомановић, Стефан Лазаревић, Никола Скобаљић, Јанко Халабура, Корун Анђелковић и Воја Танкосић.
Њима бих додао још једно име.
Вељко Миланковић.
Човек који је био велики ратник, велики Србин, али пре свега велики човек. Јунак који је својом храброшћу уливао снагу другима, ВУК од кога су и најхрабрији црпели морал.
На Видовдан 1991. године, као да му је сам Косовски завет ушао у срце, напушта све и одлази у Крајину.
У Голубићу код Книна пролази обуку код капетана Драгана, истиче се и добија чин поручника.
Али његов највећи углед није произлазио из положаја, већ из поштовања сабораца. За њих је он увек био први међу једнакима.
Соко српски, вођа „Вукова са Вучијака“, човек челичног карактера, снажне воље и непоколебљивог духа.
Августа 1991. године његова јединица ослобађа спомен парк Јасеновац. Са малобројним одредом наноси тежак ударац непријатељу и заробљава тенкове, транспортер и оружје.
На забункерисано брдо Јакеш, 1992. године, Вељко са својим саборцима изводи класичан јуриш „на нож“.
Са заставом у првим редовима, на команду „НОЖ НА ПУШКЕ!“, крећу право на непријатељске положаје, прсима на ватру.
Деветорица су пала, двадесетак је рањено.
Али ЈАКЕШ ЈЕ ПАО!
Та сцена стоји раме уз раме са Цером и Кајмакчаланом.
То су били праунуци српских јунака.
А онда пробијање „Коридора живота“.
Са гипсом на нози одбија да се повуче.
Био је први тамо где је опасност била највећа, као што је увек и радио.
Судбина је, по свом суровом обичају, увек била немилосрдна према најбољима.
У Кашићу, 4. фебруара 1993. године, Вељко је тешко рањен.
Десет дана касније је преминуо (читај убијен) на ВМА у Београду.
У временима заборава, он је опомена.
У временима мира, завет.
У временима страдања, узор.
Слава јунаку.
Вечно захвалан српски род!
Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!
ФОТО: фејсбук
