Када је мржња према Србину постала дозвољена

Србофобија је на сваком кораку у БиХ, да ли на терену била дјеца, одрасли људи, хулигани или екстремисти – порука је „Убиј Србина!“

Пише: Српскопитање

На тлу некадашње Југославије постоји једна мржња о којој се не говори онолико колико би требало. Не зато што је нема, него зато што је многима непријатно да је назову правим именом.

Србофобија!

И она није настала јуче. Она се годинама „храни“, „његује“, преноси са генерације на генерацију, понекад кроз политику, понекад кроз медије, понекад кроз спорт, а најстрашније онда када се пренесе на дјецу.

Када сарајевска дјеца данашњег „мултикултуралног“ Сарајева у првој деценији свог живота пјевају „Убиј Србина“, онда проблем није само у тој страшној реченици ни у дјеци, већ онима који су их томе учили у тако раном добу.

Дакле, проблем је много дубљи. Јер дијете не рађа мржњу. Дијете учи у кући, на улици, на трибини, у друштву које је спремно да аплаудира мржњи према читавом народу, а да се истовремено представља као бастион толеранције.

И онда ће нам говорити о помирењу!? Каквом?

У Орашју се говорило о случају Србина који је остао без посла због онога што јесте. У Томиславграду, такође, Срби и даље могу осјетити да им презиме, поријекло или национална припадност могу бити већи терет од свега онога што су у животу постигли. Случајеви дискриминације, притисака и отказа, када су жртве Срби, често прођу готово без гласа оних који би у свакој другој ситуацији подигли читав регион на ноге.

А ријеч је о љекарима!

Посебно боли када се прогањају људи који су свој живот посветили другима. Српкиња љекар, радница, спортисткиња или мајка не би смјела никоме бити непријатељ због имена које носи. Али на овим просторима још постоје људи којима је довољно да чују нечије име и презиме па да одлуче ко је добар, а ко лош, ко припада, а ко мора да оде.

Тако се, изгледа, мјери човјек.

Не по знању, части, по ономе што је учинио. Него по томе како се зове и шта је написао на друштвеним мрежама.

А онда дођемо до рата и истине која се годинама селективно препричава. Постоје и свједочења из 1993. године о припадницима Војске Републике Српске који су спасавали Хрвате у Средњој Босни. И то је онај дио историје који се многима не уклапа у већ написан сценарио. Јер ако је Србин некога спасио, онда је прича компликованија.

А њима не треба компликована истина. Њима треба једноставна подјела.

Србин – крив.

Остали – жртва.

И тако у круг.

Чак и када су у питању млади људи и спорт, мржња налази свој пут. Случајеви отказа и притисака на спортисте и спортисткиње у Горажду, као и приче о младом српском играчу који је доживио непријатности у Сарајеву, морају бити повод за озбиљно питање: да ли су млади на овим просторима заиста слободни да буду само спортисти?

Или прво морају провјерити да ли им је националност политички прихватљива?

На трибинама је ситуација још огољенија.

Хулиганско навијање, увреде и повици који позивају на мржњу према Србима годинама се могу чути на различитим стадионима. Када са трибина дођу повици који би, да су усмјерени према неком другом народу, били проглашени националним скандалом, често настане чудна тишина.

Није мржња мања зато што је пјева више људи.

Није позив на насиље мање страшан зато што долази са фудбалске трибине.

Навијачи Жељезничара, Сарајева, али и других клубова, морају знати да страст према клубу никада не може бити оправдање за мржњу према народу. И ту нема „али“. Или осуђујеш позив на убиство и мржњу – или га својим ћутањем прихваташ.

А србофобија не познаје само границе Босне и Херцеговине.

Сјетимо се и Новог Пазара, гдје су се на појединим утакмицама дешавале срамотне провокације, па и бацање пелена од стране гостујућих хулигана. Сјетимо се и увредљивог репертоара који се могао чути од навијачких група широм региона, укључујући и поједине навијаче Слободе из Тузле.

Све су то различити градови.

Различити клубови.

Различите заставе.

Али је образац исти.

Када је мета Србин, пречесто се тражи оправдање.

„То су само навијачи.“

„То су само дјеца.“

„То је само пјесма.“

„То је само инцидент.“

Не, није само.

Јер свака мржња која се не осуди постаје охрабрење за нову, много дубљу мржњу.

Најопасније је када се у региону створи атмосфера у којој се од Срба непрестано очекује да се извињавају, објашњавају и доказују да имају право на постојање, док се истовремено мржња према њима релативизује или чак представља као нека врста дозвољеног патриотизма.

Србин није мање вриједан човјек у Сарајеву, Горажду, Томиславграду или Орашју. Као што ни Бошњак, Хрват или било ко други није мање вриједан човјек у Бањалуци, Београду или било гдје друго.

То би требало да буде најједноставнија истина.

Али на Балкану, изгледа, још увијек постоје они који би да одреде ко смије бити жртва, а ко нема право ни да се пожали.

Зато о србофобији треба говорити.

Гласн о. Јасно. Без страха.

Не да би се мржња вратила мржњом, него да би се коначно престало са лицемјерјем. Јер онај ко се бори против сваке мржње осим оне према Србима, не бори се против мржње.

Он само бира кога ће мрзити.

А Срби немају право да траже посебан третман.

Они траже само оно што би требало да припада сваком човјеку: право да не буду мржени због свог имена.

И вријеме је да се то каже.

Гласније него икада.

***

Фудбалски односи су се промијенили. Некада су они који данас најгласније говоре о својој наводној угрожености имали далеко снажнију позицију и утицај. Данас, међутим, резултати, организација и снага других средина мијењају фудбалску карту БиХ.

И управо зато поједини политички и спортски кругови бошњачке националности све чешће покушавају да спортску немоћ или губитак некадашњег утицаја надомјесте причом о жртви и угрожености.

Јер је увијек лакше прогласити себе жртвом него се погледати у огледало и признати да су други постали бољи.

Лакше је тапшати по рамену оне који на трибинама шире мржњу према Србима, а онда пред камерама говорити о мултиетничкој Босни и Херцеговини.

Лакше је сваку српску побједу посматрати кроз политику него признати да је она, једноставно, плод рада, организације, новца, талента и бољег резултата.

И ту лежи највеће лицемјерје.

Јер не може се истовремено тражити толеранција, а прећуткивати „Убиј Србина“.

Не може се говорити о помирењу, а сваки Србин посматрати као потенцијални непријатељ.

Не може се градити будућност тако што ће један народ непрестано бити оптужен, а свако указивање на мржњу према њему проглашено провокацијом.

Србофобија на простору некадашње Југославије постоји. Ко то не види – не жели да види.

Али Срби на њу не смију одговорити истом мржњом.

Треба да одговоре истином.

И достојанством.

И резултатима.

А онима који су изгубили монопол над фудбалом, спортом или политичком причом остаје да одлуче шта им је важније – да траже кривца за властите неуспјехе или да коначно почну побјеђивати без мржње.

Јер жртва није онај ко најгласније виче да је угрожен.

Жртва је онај коме се пријети, ко се отпушта, вријеђа и прогања само зато што носи друго име.

А на овим просторима превише је оних који би вољели да Србин буде крив и онда када је само – Србин.

А можда се управо ту крије и дио одговора на питање зашто се данас у фудбалу БиХ тако често потенцира прича о националној угрожености и српској кривици.

ФОТО: Српскопитање