Индустрија ексклузивне жртве, зашто је Борац постао мета!?
Најновији примјер је жалба неколико удружења жртава Европској фудбалској унији, у којој се од УЕФА тражи покретање дисциплинског поступка против ФК Борац Бањалука због скандирања и транспарената навијача који величају Ратка Младића
Пише: Српскопитање
Фудбал је у Босни и Херцеговини одавно престао бити само фудбал. На трибинама се, додуше, и даље игра она најстарија игра – једанаест против једанаест – али изван терена воде се неке сасвим друге утакмице.
Политичке. Националне. Идеолошке.
Најновији примјер је жалба неколико удружења жртава Европској фудбалској унији, у којој се од УЕФА тражи покретање дисциплинског поступка против ФК Борац Бањалука због скандирања и транспарената навијача који величају Ратка Младића.
Нико озбиљан не може спорити да клуб мора реаговати на догађаје који се дешавају на његовом стадиону. Као што нико не би требало да буде изузет од правила само зато што припада одређеном народу, клубу или политичком кругу.
Али управо ту почиње суштинско питање: да ли је циљ да се утврди одговорност за конкретне поступке или се, под маском борбе против дискриминације, покушава отворити много шири политички фронт против ФК Борац и свега што тај клуб представља у Бањалуци и Републици Српској?
Јер подносиоци жалбе не траже само да се испита конкретан инцидент. У тексту жалбе говори се о наводном обрасцу понашања који траје годинама, тражи се испитивање одговорности клуба, а помињу се и најтеже могуће санкције – чак и искључење из УЕФА такмичења, уколико за то постоје прописани услови.
Од једног клуба тако се постепено прави политички случај.
И ту треба бити опрезан.
Навијач није клуб. Појединац није народ. Скандирaње дијела трибине није политички програм читавог града.
Одговорност за конкретан прекршај мора постојати. Али колективна стигматизација не смије постати замјена за правду.
Посебно је занимљиво како се у босанскохерцеговачком јавном простору већ годинама гради један специфичан образац – онај у којем поједини политички и јавни кругови покушавају задржати готово искључиво право на тумачење рата, жртава, историје и моралне исправности.
Ко не прихвата унапријед понуђену интерпретацију, лако постаје проблем.
Ко постави питање, сумњив је.
Ко има другачије историјско памћење, означава се.
А ко се налази са друге стране ентитетске линије, његова одговорност се врло лако проширује далеко изван онога што је заиста учинио.
То је опасна логика.
Јер Босна и Херцеговина није земља једног памћења. Није земља једне истине коју ће једна политичка или национална група прописати свима осталима. Она је сложено друштво са дубоким и често међусобно супротстављеним историјским искуствима.
И управо због тога је опасно када се спорт претвара у средство политичког дисциплиновања.
Борац није само фудбалски клуб. За Бањалуку и велики број његових навијача он је симбол града, традиције и спортског трајања. Стуб носилац Републике Српске! Управо због тога сваки напад на клуб има много шири одјек.
И можда је то суштина читаве приче.
Није спорно да УЕФА испита све што је пријављено и, уколико утврди кршење својих прописа, примијени санкције које су предвиђене правилницима. Али правила морају важити једнако за све.
Не може се од Борца тражити колективно покајање за сваког човјека који нешто повиче са трибине, а истовремено на другим стадионима затварати очи пред национализмом само зато што долази из политички прихватљивијег правца.
Ако је циљ европског фудбала борба против мржње и дискриминације, онда та борба мора бити универзална.
Иначе постаје политика.
Зато ће случај Борца бити много више од питања једног скандирања, једног транспарента или једне прекинуте утакмице. Биће и тест да ли су правила заиста иста за све или се дисциплински механизми могу претворити у средство политичког притиска.
Јер најлакше је прогласити један клуб симболом свега што желите да осудите.
Много је теже бити досљедан.
А управо је досљедност оно што овдашњем друштву већ деценијама недостаје. Док год једни буду имали право на ексклузивну жртву, ексклузивно страдање и ексклузивно морално тумачење читаве историје, а други буду посматрани искључиво кроз призму колективне кривице, Босна и Херцеговина неће изаћи из зачараног круга прошлости.
ФК Борац треба да одговара за оно за шта је, према правилима, заиста одговоран. Ни мање, ни више. Али покушај да се један фудбалски клуб претвори у симбол колективне кривице једног народа није пут ка правди. То је само још једна утакмица у којој је спорт одавно престао бити спорт.
ФОТО: Српскопитање
