Страдање у тунелу Бродар код Рудог
Пише: Српскопитање
У тунелу Бродар, на путу према Рудом, уз само ушће ријеке Лим у горње Дринско језеро, половином септембру 1992. погинуло је осам бораца Војске Републике Српске и двије медицинске раднице.
Тог 9. септембра 1992. године дио вода Треће чете Дринског батаљона је чувао мост испред тунела Бродар и тако спречавао муслиманске јединице да пређу на десну обалу Дрине и Лима.
Четвртог дана страже на мосту је дошло до жестоких борби. Српски војници су се нашли у клопци, а једини спас им је било повлачење у тунел који је био окружен са три стране муслиманским војницима.
Оно што је услиједило није схватљиво здравом разуму. Пуних девет дана и ноћи муслимани, које је предводио Ахмед Сејдић, су се иживљавали над 11 у тунелу заробљених српских бораца из Вишеграда и Рудог. Пуних девет дана и ноћи са обије стране тунела падале су бомбе, бојни отрови, зоље, тромблони, снајперски меци. Девет дана су били без хране и воде, без секунде сна.
Два борца су преминила од задобијених рана, Владан Гавриловић (1966) из Вишеграда и Милован Лучић (1964), родом из Ужица, кога је погодио снајпер у груди. У ногу тешко рањени Новак Арсић (1966) из Велетова је извршио самоубиство пиштољем. Стеван Панић (1964) је изашао из тунела и вратио се назад, јер није хтио оставити мртвог саборца Лучића. Звјерки је мучен и убијен.
Љекар Стојана Јојовић (1960), није била удата, и медицинска сестра Љубица Кастратовић (1947) из Рудог су убијене испред тунела у обиљеженим колима хитне помоћи „Лада нива“. Оне су кренуле да рањеним у тунелу пруже медицинску помоћ. Пуцати у обиљежено санитетско возило са медицинским особљем је према међународним праву кривично дјело и ратни злочин, за што нико није одговарао.
Четири борца ВРС су погинула на брду изнад тунела у покушају да деблокирају тунел, Жарко Милошевић (1950) , Петроније Туба (1959), Видоје Јагајић (1973) и Боривоје Мићевић (1957)
Из тунела је успјело да изађе седам полумртвих бораца, Жарко Токовић из Рудог (рањен у леђа), Сретен Божовић из Рудог (25 рана од гелера), Бранислав Папоњак из Рудог, Слађан Симић из Вишеграда (1968–1994, погинуо у борбама код Горажда), Славољуб Бубања из Пријепоља (погинуо у борбама јануара 1993), Станко Мећашев и најмлађи Микајло Шимшић из Вишеграда. Жедни, гладни, изрешетани оловом, и сви са бројним ранама по тијелу.
Командир муслиманских екстремиста који су држала тунел под опсадом звао се Ахмед Сејдић, а командир групе која је са ПАМ-ом и другим оруђјем пуцала са стијене Викторија на кола хитне помоћи и возила која су креталала заточеним Србима у помоћ био је Бекто Гацко.
Један од свједока ових паклених дана Микајло Шимшић је изашао из тунела са 25 гелера по читавом тијелу.
– Милован и Владо, рањени од гелера, умирали су нам на рукама. Новак је био тешко рањен у ногу, и кад је осjетио да умире, пуцао је себи у сљепоочницу. Стеван је остао у тунелу поред свог побратима Милована, да чува његово мртво тијело, и на крају су га муслимани звјерски убили. Најгоре је било кад се Новак убио – „Они пјевају испред тунела, а Новаку тече поток крви из главе…”
Страхоте бродарског тунела, дугог 97 метара, аутентично ке описао ратни извјештач Ристо Мотика у причи Тунел, објављеној у књизи ратних записа. Касније је снимљен и контроверзни филм у режији „умјетника“ С. Драгојевића и главног „глумца“ Д. Бјелогрлића у коме је ова прича снимљена на платну са циљем да се за сва зла које доноси рат општужe „прљави Срби“. Овим пропагандним филмом су преживјели српски хероји из Тунела поново жигосани, гледани са подозрењем, па су тешко добијали посао и нису у друштву третирани онако како су својом узвишеном борбом заслужили.
Слава јунацима! 🇷🇸🇷🇸🇷🇸
Извор: Фејсбук страница Војска Републике Српске.
ФОТО: фејсбук
