Хрватска наставља рат са мртвим Србима

Нови талас уклањања српских надгробних споменика, на мети је сада Банија

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Посебно је важно овдје раздвојити двије ствари које се данас намјерно мијешају.

Чињеница да хрватске институције нису признавале САО Крајину као легалну политичку творевину не значи да се данас може негирати њено историјско постојање, њене институције, њено становништво и цјелокупан политички контекст у којем је настала.

Срби у СР Хрватској нису били досељеници или национална мањина без политичког статуса.

Били су конститутивни народ.

И управо се промјена њиховог уставног положаја, заједно са промјенама уставног поретка Хрватске и процесом њеног издвајања из Југославије, мора посматрати као дио контекста у којем долази до стварања српских аутономних области и касније Републике Српске Крајине.

Српска страна је те потезе доживљавала као нужну одбрану права српског народа на политичку равноправност и опстанак у простору у којем је вијековима живио.

Зато је историјски потпуно апсурдно данас поступати као да САО Крајина никада није постојала.

Е па постојала је.

Имала је своје органе власти, администрацију, полицију, војне структуре, становништво и територију под својом контролом.

То што је касније поражена у рату и што није добила међународно признање не даје данашњој хрватској држави право да ретроактивно брише материјалне трагове тог периода.

Јер ако прихватимо такав принцип, онда више не говоримо о суочавању са прошлошћу.

Говоримо о побједничком писању своје верзије историје насилно, кроз законске акте.

А управо то се сада дешава у Лотинама код Двора на Уни.

Са српског православног гробља уклања се споменик Здравку Добречевићу, човјеку који је страдао 20. септембра 1991. године, који је страдао бранећи сопствено огњиште од хрватских паравојних формација које су напале шири појас Двора на Уни и започеле злочине над локалним Србима. Здравкова породица је на његовом гробу оставила свједочанство о томе како је и он а и његова заједница доживљавали вријеме у којем је живио.

Данас неко други долази и говори:

Ово сјећање више није дозвољено.

И то је суштина проблема.

Не уклања се само један комад камена.

Уклања се право породице да свог мртвог човјека памти у историјском контексту у којем је страдао.

Посебно је поражавајуће што се овакве интервенције дешавају на српским православним гробљима и на гробним мјестима која припадају породицама, дакле на приватним парцелама.

Гроб није политички плакат.

Гроб није државна институција.

Гроб је мјесто починка једног човјека и успомене његове породице.

А када држава почне да прописује шта потомци смију, а шта не смију да напишу на гробу свога претка, онда више није ријеч само о уређењу јавног простора.

Ријеч је о контроли памћења.

И ту је највећи апсурд.

Мјесецима се, према свједочењима са терена, обилазе српска православна гробља, фотографишу споменици и пријављују натписи који би могли бити обухваћени новим хрватским прописима.

Тако су чак и српска гробља претворена у простор у којем се тражи „прекршај“.

А онда се од Срба повратника очекује да вјерују да је све то само питање „закона“.

Није.

Јер закон који се примјењује селективно и који једном народу ограничава начин на који може да памти сопствене мртве неизбјежно постаје средство притиска на идентитет.

Зато данас гледамо и један готово невјероватан феномен: Срби на простору Крајине све више избјегавају да на споменицима својих предака отворено испишу оно што су генерације прије њих исписивале – српски језик, ћирилицу, православну припадност и историјско памћење.

Страх почиње да мијења чак и идентитетско писмо на српским гробовима.

А то је можда најбоља слика онога што се дешава у данашњој независној Хрватској.

Јер када потомак на гробу свога дједа више не смије слободно да напише оно што осјећа и оно што његова породица памти, онда је асимилациони притисак већ дубоко зашао у најинтимнији простор једног народа.

И зато ово није питање само једног Здравка Добречевића из Двора на Уни.

Ово је питање:

Хоће ли Срби на својим историјским просторима имати право да памте своје мртве?

Хоће ли имати право на своју ћирилицу?

Хоће ли имати право да кажу ко су били њихови преци?

Хоће ли имати право да на гробу човјека који је страдао 1991. године напишу како су његова породица и његова заједница доживљавале тај рат и околности његове погибије?

Или ће, деценијама након завршетка рата, побједник законима прописивати чак и садржај сјећања пораженог?

То није европска демократија…или ипак јесте?

То није помирење.

То није суочавање са прошлошћу.

Напротив, то је контрола прошлости.

А историја није власништво државе.

Историја припада чињеницама.

Можете уклонити споменик.

Можете префарбати натпис.

Можете промијенити називе улица.

Можете покушати да затворите архиве.

Можете прописати којим писмом ће се писати чак и у приватном амбијенту.

Али не можете промијенити чињеницу да су на тим просторима живјеле стотине хиљада Срба, да су имали своје институције, своју политичку организацију, своје светиње, своја гробља и своје жртве.

Камен се може уклонити.

Сјећање се не може уклонити.

А народ који памти своје мртве – није народ који је нестао.

Памтимо. Чувамо. Свједочимо.

Вјечна слава Здравку Добречевићу и свим српским родољубима који су дали своје животе за слободу српског народа и својих огњишта у Крајини.

ФОТО: фејсбук