Смрт Бранке Ђукић потресла Југославију

Пише: Милош СТОЈАНОВИЋ

Почео сам да гледам серију „Бранилац“ и стигао до епизоде о погибији Бранке Ђукић.

О њеној трагичној судбини читао сам и раније, али ме је екранизација потпуно сломила. Врхунска глума, тешка прича и призори после којих човек мора да заћути.

Бранка је имала само осамнаест година. Другог септембра 1975. враћала се из Пећи, где је отишла да се упише у четврти разред гимназије.

На Чакору су је пресрели Рустем Хасанметај и Гани Курмехај из Горњег Стреоца. Покушали су да је обешчасте, а када им се супротставила, пуцали су у њу.

Њено тело је наредног јутра пронашао отац Раде Ђукић и на рукама га донео кући.

О ономе што је Раде касније учинио у судници памти скоро читава бивша Југославија. Отац који је изгубио дете узео је правду у своје руке, а његова бол, освета и суђење остали су дубоко урезани у народно памћење.

Ипак, ова прича је открила и нешто друго.

У серији видимо једно сурово време, али и људе који су још знали тежину дате речи. Албанци који су помогли милицији нису покушали да сакрију починиоце само зато што су били њихове крви.

Родитељи су предали своје синове, тражећи само бесу да их милиција неће тући. Знали су да злочин остаје злочин, без обзира на име, веру и народност починиоца.

Беса тада није била празна реч.

Била је завет који се није смео погазити.

Иза ње су стајали образ, породица и част читавог дома.

О том обичају, као и о Канону Леке Дукађинија, писаћу посебно.

Какви су људи живели до пре свега педесет година…

Тежак живот стварао је тврде људе, али је међу њима још постојала граница која се није прелазила. Знало се шта значе реч, образ, стид и одговорност. Знало се да нико не сме бити изнад истине, чак ни рођено дете.

Данас су многе од тих речи остале међу нама, али су изгубиле своју некадашњу тежину. Време је постало другачије, односи међу људима суровији, а злочин се све чешће брани именом, политичким опредељењем и заставом починиоца.

Управо зато ова прича и данас толико боли. Она нас приморава да се запитамо колико смо се за само пола века удаљили од времена у којем су образ, стид и дата реч вредели више од сваког личног интереса.

Ко није погледао ову епизоду серије „Бранилац“, искрено му препоручујем да је погледа. То је једна од оних прича после којих човек дуго ћути и размишља о времену, људима, части и тежини дате речи.

Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!

ФОТО: фејсбук