Збогом, родна грудо, Лушци Паланка — 17. септембар 1995.

Пише; Српскопитање

Постоје датуми који нису само бројеви у календару. Постоје датуми који човјеку заувијек остану урезани у памћење, као ожиљак који не блиједи. За Лушци Паланку и њене становнике, 17. септембар 1995. године један је од таквих дана.

Тога дана, пријед 31 годину, људи су излазили из својих кућа.

Не зато што су то жељели. Не зато што су престали да воле своје огњиште. Излазили су јер је ратна офанзива стигла до њиховог прага и јер је остати значило изложити живот непосредној опасности.

Узимали су оно што су могли. Само неопходно.

Неко је понио фотографију. Неко лична документа. Неко икону. Неко само торбу са неколико ствари. А најтежи пртљаг није био у рукама — био је у срцу.

Био је то пртљаг једног живота.

Куће су остајале иза њих. Дворишта. Воћњаци. Школа. Црква. Гробови предака. Благо (стока). Путеви којима су као дјеца трчали. Мјеста на којима су се славили Божићи, Васкрси, славе и породични празници.

И многи од оних који су тог септембра кренули путем избјеглиштва никада се више нису вратили у своје домове.

Остала је само успомена. Остало је питање које се човјек понекад и данас тихо запита: како је могуће да човјек оде из своје куће и да се више никада не врати?

Лушци Паланка није била само тачка на карти. Била је завичај.

Прије рата, то је било живо подгрмечко мјесто, са школом, продавницама, занатлијама, породицама, дјецом и свакодневним животом. Према попису из 1991. године, само насеље Лушци Паланка имало је 1.079 становника, од којих су 1.050 били Срби.

То је била Паланка коју памте њени људи. Паланка у којој се знало ко је чији.

У којој се комшија није само поздрављао — него се од њега тражила и помоћ и нудила рука. У којој су се дјеца играла по улицама, а старији разговарали испред кућа. У којој је свака кућа имала своју причу, сваки праг своју успомену, а свако гробље своје претке.

А онда је дошао рат.

И једног дана више није било важно колико је ко година градио кућу, засадио воћњак или уредио двориште. Било је важно само преживјети.

Зато су тог септембра колоне људи кренуле из својих домова. И док су се удаљавали, иза њих је остајала Лушци Паланка.

Неко је можда последњи пут погледао своју кућу. Неко је последњи пут закључао врата. Неко је у себи рекао: „Вратићу се!“

Али године су пролазиле.

И многи се нису вратили. Једни су изгинули, други умрли након рата, трећи не могу да се врате, неки и не желе!

Данас, када се погледају бројеви, најбоље се види колика је била цијена тог одласка. На попису 2013. године у Лушци Паланци је пописано свега 226 становника, у односу на 1.079 из 1991. године.

Бројеви не могу да испричају све. Не могу да кажу колико је мајки плакало. Колико је очева ћутало. Колико је дјеце први пут схватило шта значи ријеч „избјеглиштво“. Колико је старих људи у туђем дому последњи пут сањало своје двориште.

Зато Лушци Паланка није само географско име. Она је успомена. Она је кућа које више нема или која данас стоји тиха. Она је стаза којом се више не пролази као некада. Она је гроб предака који је остао далеко. Она је фотографија из неког другог живота.

И зато данас, 31 годину касније, треба рећи: Лушци Паланка, нисмо те заборавили.

Памтимо твоје куће. Памтимо твоје људе. Памтимо твоје улице. Памтимо оне који су отишли. Памтимо и оне који се никада нису вратили.

Јер човјеку се може одузети дом, али му се не може одузети успомена на дом.

А завичај се не мјери само километром који нас од њега дијели.

Завичај се носи у себи.

Збогом, родна грудо.

Можда су људи морали да оду.

Можда су куће остале празне.

Можда се живот промијенио.

Али Лушци Паланка остаје тамо гдје је увијек била — у сјећању својих људи.

И док год постоји неко ко је памти, она није заборављена.

Збогом, родна грудо.

Остајеш у сјећању.

ФОТО: фејсбук