Сјене на Уни – Дан када су два дубичка трећепозивца пала у руке по злу познатих „Црних мамби”

Записао: Зоран М. Кос, новинар , публициста и  син Мирков

Насловна страна историјског ратног Билтена 11. пешадијске бригаде Козарска Дубица (Број 16, децембар 1995. године) у коме је објављено изворно сведочење о паклу у Хрватској Дубици. / Фото: Архивска збирка Зорана М. Коса

Пакао у шумарији и слово „В” урезано ножем

Осамнаести септембар 1995. године остаће уписан као дан када је Козарска Дубица брутално нападнута форсирањем реке Уне у оквиру хрватске операције „Уна 95”. Док је разорна артиљеријска канонада сејала смрт по самом граду, на самој обали реке, код ушћа речице Мљечанице, у заседу су упала двојица локалних мештана, припадника територијалне одбране трећег позива, Мирко Кос (57) и Светозар Светко Рељић. Изненада опкољени од стране припадника елитне јединице „Crne mambe”, везани су и чамцем пребачени преко Уне у село Баћин, а одатле у зграду шумарије у Хрватској Дубици.

Младост и војнички понос: Мирко Кос (десно) током служења војног рока у Крагујевцу, 1962. године, са војним другом Раицом В. / Фото: Породични албум породице Кос

Оригиналне странице ратног Билтена 11. пешадијске бригаде и сведочења из „Козарског вјесника” доносе језиве детаље испитивања под ознаком ДОКАЗ: 727/96-20. Након што су одбили да открију положаје српских снага, заробљенике  су  унутар шумарије испитивали, захтевајући податке о артиљерији и команди. Када су наишли на чврст отпор и војничку тишину, бојовници су почели да им ножевима праве расекотине по телу, уз крике: „Треба српску копилад задрети, немамо ми ту чекати!”. Са суровошћу која пркоси уму, Мирку Косу су на десној руци ножем урезали слово „В” као викторија, оставивши ожиљак за цео живот.

Након тога, везали су их конопцем испод врата, а крајеве преко леђа за ноге и руке — у систем познат као „кравата смрти” на усташки начин. Услед стравичних болова, прелома седам ребара и паљења ужарене пластике изнад њихових глава, која се топила и падала по телу, Светозар Светко Рељић се угушио пред очима свог друга.

 Скок у ледену слободу и вечни понос крајишког борца

Након Светкове мученичке смрти, бојовници су наредили полумртвом Мирку Косу да тело свог пријатеља натовари у грађевинска колица (тачке), одвезе до Уне и баци га у реку. Праћен само двојицом стражара, док је гурао колица са мртвим другаром, Мирко је донео одлуку да ризикује све за слободу: „Знао сам у том тренутку да ако погинем тако, до воде да ме неће пустити… Схватио сам моменат, пустио сам траку и потрчао према води”.

Страница из војног Билтена од децембра 1995. године са аутентичним сведочењем Мирка Коса под насловом „Хтели су ме убити”. / Фото: Архив Српског питања

Гурнувши колица у страну, скочио је преко стрмине у набујалу, ледену Уну. За њим су одмах испаљени рафали који су му тешко покидали лево раме поред саме кичме. Под водом, у самртном ропцу, успео је да збаци тешку војничку кошуљу како га натопљено сукно не би повукло на дно, те је пронашао заклон у врбљаку и корењу, где је притајен дочекао мрак. Снагу за препливавање реке црпео је из мисли на своје унуче: „Шта би он без свог деда. Ваљда ми је та мисао давала снагу”.

Пред саму зору, рањен, крвав и измучен, допливао је до десне, српске обале. Излазећи уз насип пред уперене цеви наших ровова под командом командира Здравка Зеца, изговорио је спасоносну лозинку: „Немојте пуцати браћо Срби, ја сам Србин Кос Мирко из Челебинаца!”

Херој који је победио ледену гробницу: Мирко Кос (1938–2009) ухваћен током рехабилитације и опоравка 1997. године, две године након преживљеног пакла. / Фото: Породични албум Кос

 Вечни смирај поткозарских мученика

Мирко Кос је успео да преживи, оставши трајни и неућутни сведок ове велике истине, иако је трауме и ноћне море носео све до своје смрти 2009. године. Његово сведочење, забележено у ратним данима од стране новинара Зорана Б. Барца, остаје као споменик крајишком пркосу. Са друге стране реке, Светозар Светко Рељић је на свој коначни смирај чекао пуне три деценије. Његови посмртни остаци предати су породици и институцијама Републике Српске тек у марту 2025. године.

Изворни текст из „Козарског вјесника” од 29. септембра 1995. године аутора Зорана Б. Барца под насловом „Француска кравата на усташки начин” са поратном фотографијом Мирка са супругом. / Фото: Архивска збирка З. М. Коса

Светко је достојанствено и уз све војничке и црквене почасти сахрањен 1. априла 2025. године на месном гробљу у Комленцу, близу места где је његова голгота и почела. Ова прича, изворни ратни билтени и часни дрвени крст у Комленцу стоје као непролазни белези крајишке страже на обалама реке, сведочећи о цени којом је плаћено право српског народа на живот, истину и слободу у Поткозарју.

Светозар Светко Рељић (1935–1995) из Суваје, дубички мученик трећег позива чија је војничка жртва постала трајни залог наше слободе. / Фото: Породична архива Рељић

Крсни белег Светозара Светка Рељића (1935–1995) током   сахране и полагања венаца у Комленцу, априла 2025. године. Истина која је чекала три деценије. / Фото: Забележио Зоран М. Кос

Дан када је истина дочекала смирај: Саборци, породица и грађани са упаљеним свећама током сахране Светозара Светка Рељића у Комленцу, априла 2025. године. / Фото: Забележио Зоран М. Кос

Мирко Кос је успео да побегне и преживи, поставши живи сведок који је разбио умивене војничке извештаје агресора, иако је тешке трауме и ноћне море носио све до своје смрти 2009. године . Светозар Светко Рељић је на свој коначни смирај чекао деценијама, његови посмртни остаци предати су тек у марту 2025. године, а сахрањен је 1. априла у Комленцу, близу места где је његова голгота почела

Данас, док тиха Уна протиче поред наше Дубице, знамо да сваки нови дан на кућном прагу дугујемо њима, трећепозивцима који нису устукнули пред силом. Овај запис није само прича о рату; ово је породични завет и камена тачка на дугу који смо три деценије чекали да вратимо истини

Имена уклесана у време, а дуг према оцу и његовом саборцу испуњен пером. Све док је нас, река Уна неће бити место заборава, већ белег нашег опстанка и трајања.

БЕЛЕГ ИЗ ДЕТИЊСТВА: Прво Мирково заробљавање у паклу Козаре

Пакао у Хрватској Дубици из септембра 1995. године, суровошћу судбине, за Мирка Коса није био први сусрет са логорском жицом и џелатима. Свој први круг пакла прошао је као петогодишње дете, у лето 1942. године, током велике и крваве офанзиве на Козари. Бежећи пред удруженим снагама Вермахта и усташа, Мирко је са породицом пронашао привремени спас у збегу у Косовим Гајевима, скривајући се у земуници.

У једном тренутку, вођен дечјом радозналошћу, петогодишњи дечак је изашао из земунице на чистину испред гајева. Баш тада су у пуном трку налетели озлоглашени Черкези на коњима, који су за потребе усташа крстарили тереном и брутално чистили преостало цивилно становништво. Један коњаник је у пуном налету дохватио малога Мирка, подигао га и већ кренуо ножем да га прекоље.

Ипак, виша сила је одлучила другачије. Дечак је неким чудом испао из убилачког стиска, пао на испуцалу кнежопољску ледину и само се добро разбио о тврду и суву земљу. Преживео је тада коњаничку бритву, као што ће педесет и три године касније преживети и ледену гробницу реке Уне. Био је то човек кога смрт, у два различита рата, једноставно није хтела.

Записао: Зоран М. КОС, син Мирков

Фотографије: Зоран М. КОС