Послије 55 дана нађена је одсјечена глава мог брата

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Драго Митровић, рођен 1925. године, као седамнаестогодишњи младић је преживио клање од усташа 1942. године и све до 1992. године, због пререзаног врата, живио без моћи говора. Потомци кољача, углавном припадници усташких фамилија које су и 1942. године чиниле злочине над Србима у Подравању, поновно су, 24. септембра 1992. године, дошли у ово велико српско село. Успјели су, нажалост, да заврше оно што њиховим прецима није пошло за руком – заклали су Драга Митровића.

Муслимани из Сребренице, задојени причама о усташтву из Другог свјетског рата а обучавани да се боре као муџахедини, опколили су село са свих страна и напали уз неописиву галаму и узвике „Алаху егбер“. Убијали су све што су стигли. Међу нападачима су препознати Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Неџад Бектић, Хакија Мехољић, Акиф Устић, Хамдија Буљубашић, Фадил Мујић, Азем и Хасан Хабибовић, Хилмо Шпијодић, Адем Салиховић, бивши инспектор СУП-а у Братунцу, родом из Коњевић Поља и Хамед Хасановић, за којег многи Срби тврде да је управо он заклао Драга Митровића.

„Живјела сам са оцем, мајком и два старија брата у селу Подравање. Поред нас у селу је било још око 80 људи. Мој отац и браћа као и други људи из села ноћу су остајали на путу, чувајући село. Напад се догодио 24. септембра 1992. године. Започео је рано, негдје око осам часова ујутро. Ја сам у том тренутку била са мајком у кући и нисам знала гдје су отац и браћа. Могла сам чути непрестану пуцњаву из доста праваца. Када се пуцњава мало стишала пошла сам да тражим оца и браћу. Недалеко од куће на неких 60 метара нашла сам старијег брата који је био убијен. Руке су му биле поломљене на неколико мјеста, а глава смрскана. Недалеко од тог мјеста нашла сам и млађег брата који је био рањен и имао је ране на обје стране јер је метак прошао кроз кукове. Уз помоћ неких људи ставили смо га на трактор и одвезли до школе. Ту су брата и мајку ставили на транспортер, а ја сам са још неколико особа кренула да бјежим кроз шуму. Ту ноћ сам преспавала у шуми. Други дан преузела нас је команда из Милића гдје смо и одведени. Касније сам сазнала да је и мајка убијена на транспортеру као и рањени брат. После 55 дана нађена је одсјечена глава мог брата као и тијело моје мајке у мјесту Јашици, недалеко од школе. Изгубила сам два брата и родитеље: старијег брата Милована, млађег брата Рада, оца Милоша и мајку Дикосаву рођену 1937. године.“, свједочила је Милојка Бибић о страдању својих најближих. Њен брат Милован Маринковић пронађен је управо у стању које је описала његова сестра: измасакриран, главе разбијене тупим предметом и поломљених руку.

У Подравању су, 24. септембра 1992. године, Муслимани из Сребренице убили више од 32 особе. Становници села су убијани на најсвирепији начин: одсијецањем глава и других дијелова тијела, расијецањем стомака, разбијањем лобање тупим предметом, клањем. Више од половине убијених били су цивили, међу којима и шест жена. Након крволочног убијања, силовања и пљачке, нападачи из Сребренице запалили су и 120 кућа.

Убили су:

Томислава Перендића, рођеног 1930. године; Милијана Васића, рођеног 1951. године; Станку Перендић, рођену 1935. године; Војина Јовановића, рођеног 1922. године; Светозара Јовановића, рођеног 1933. године; Рада Лазаревића, рођеног 1920. године; Спасенију Перендић, рођену 1932. године; Гојка Томића, рођеног 1930. године; Михаила Томића, рођеног 1941. године; Душана Шарца, рођеног 1964. године; Митра Шарца, рођеног 1963. године; Милана Шарца, рођеног 1929. године; Мирјану Шарац, рођену 1943. године; Милисава Весића, рођеног 1940. године; Михаила Митровића, рођеног 1931. године, тијело му је пронађено без главе; Миладина Перендића, рођеног 1924. године, тијело му је пронађено на једној страни куће а глава на другој страни; Миломира Петровића, рођеног 1951. године; Небојшу Павловића, рођеног 1971. године, Драгана Николића, рођеног 1960. године; Славишу Николића, рођеног 1960. године; Ружу Митровић, рођену 1927. године; Милеву Петровић, рођену 1948. године; Митра Шарца, рођеног 1963. године; Ђурађа Богдановића, рођеног 1962. године; Рада Мудринића, рођеног 1961. године; Боришу Митића, рођеног 1946. године и Радована Маринковића, рођеног 1938. године, ексхумиран 10. новембра 2000. године.

Међу погинулим су убијена четири члана породице Маринковић. Маринковић Милош, рођен 1935. године, његова супруга Дикосава, рођена 1938. године, старији син Милован, рођен 1955. године и млађи син Раде, рођен 1961. године.

Неколико мјештана Подравања су живи одведени у Сребреницу гдје су предати команди штаба Територијалне одбране Сребреница и испитивани у Полицијској станици Сребреница, а потом држани у логору у Сребреници, у злогласној „Згради“, гдје су мучени и физички малтретирани. Међу заробљеним и одведеним у логор, били су Веселин Шарац и Драгутин Кукић, рођен 1954. године, који је убијен у логору, док је Веселин Шарац од повреда задобијених у логору, подлегао одмах након размјене. Поред уништених и спаљених приватних кућа у селу је запаљена и Основна школа, Дом културе, продавница, радионица и Управна зграда површинског копа „Шумарница“, те механизација рудника „Боксит Милићи“, а сва покретна имовина је опљачкана.

Незадовољство и љутња Срба у Средњем Подрињу, због злочина које су чинили сребренички Муслимани по околним срским селима, расли су свакодневно.

…

Подравање је било највеће и етнички чисто српско село у сребреничкој општини. Прије рата бројало је осамдесетак домаћинстава, а данас ни трећину. Зло су, и овој насеобини, са собом донијели ратници Насера Орића и муслимани сребреничког краја и то одмах прве ратне године.

Фото: Портал Искра