Судбину Великог рата одлучило 62.000 Срба

Пише: Мира СИЊАНКА

Након стравичне зиме 1915/1916. године и повлачења преко Албаније, мало ко је у свијету вјеровао да Србија још увијек постоји.

Земља је била окупирана, народ на умору, а влада и краљ расијани по Европи. Ипак, средином септембра 1918. године све се промијенило.

Када је Аустроугарска напала Србију 1914. године, Србија је одговорила жестоко и храбро. Ипак, до 1915. пред њом се поставила само једна опција – повлачење.

С војском, владом и остарјелим краљем Петром бјежао је и народ. Пут је водио преко неприступачних предјела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи, пише „Историјски забавник.“

Случај незапамћен у историји

Био је то јединствен случај у историји – цијела влада, краљ, скоро цијела војска и огроман број цивила – фактички цијела једна држава, повукла се са своје територије и настанила на другој – на грчком острву Крфу.

Иако је послије тога мало ко вјеровао у српски опоравак, ово није био крај! Војска која је стигла на Крф искористила је вријеме за одмор и опоравак и већ од априла 1916. године полако је упућивана на ратиште код Солуна гдје су се већ налазиле француске и британске трупе.

Иронично, Солунски фронт је у Првом свјетском рату настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Јединице су дошле прекасно и у недовољном броју да спријече пад Србије, а након тога ратиште је сматрано споредним и скоро небитним.

Вјеровало се да ће рат били одлучен на Западу и да ће тамошњи побједник бити и побједник у Великом рату. С друге стране, Солунски фронт је након почетних борби остао прилично стабилан на дијелу од албанске границе до ријеке Струме.

Тако је било све до 1918. године, доласка америчких јединица и велике савезничке офанзиве.

Пробој

На Солунском фронту биле су окупљена велика Савезничка војска. Било је и бројнијих и спремнијих јединица, али не и мотовисанијих од српских. Домовина је сањана, о њој се стално причало, о Србији су пјеване пјесме… Када је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави!

Улазак САД у Први светски рат и долазак америчких трупа на Солунски фронт много је допринео успешном пробоју. Ипак, извештаји из оног времена говоре о томе да су српски војници марширали по 17 сати дневно и да су ишли таквим темпом да их је и коњица тешко сустизала. То јесте можда преувеличано, али добро илуструје жељу Срба да што прије стигну до домовине у којој нису били три године – истиче историчар Добрица Јовичић и додаје да је управо тај јуриш довео до великих страдања српске војске, коју је, када је једном кренула, било тешко контролисати.

Бугари

Послије тродневне офанзиве Прва и Друга српска армија, уз помоћ двије француске дивизије, пробиле су Солунски фронт 17. септембра 1918. године, а Нијемци и Бугари били су приморани да се повуку. Након недјељу дана трупе су прешле Вардар, чиме је пут ка Србији отворен.

Након пробоја Солунског фронта из рата је избачена војска од 700 000 војника, а Њемачка је наредила опште повлачење. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: “62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”

Остало је забиљежено да су бугарски војници, видјевши српске војнике, за које су мислили да су готови још 1915. године, како јуришају, бацали оружје и бјежали вичући како “иду мртви”!

Срби су веома брзо стигли до Ниша и тек су ту наишли на већи отпор. Крајем септембра капитулирала је Бугарска, што је био огроман ударац за Централне силе и свакако је убрзало крај Првог свјетског рата – каже Јовичић.

Нестварни подаци

У незаустављивом јуришу српска војска је, не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара, потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.

Борбе су у Првом свјетском рату окончане 11. новембра 1918. године. Свијет је у том тренутку већ славио, а у годинама које су услиједиле проучавана је стратегија и даване заслуге многима.

Ипак, вјероватно најискренији коментар поводом савезничке побједе био је онај који је лондонски “Манчестер гардијан” дао непосредно након Великог рата: “Ма колико била велика улога Француза у побједи, данас цијели свијет мисли на Србију”.

Кајмакчалан, капија слободе

Ако је Крф острво спаса, ако је Видо острво смрти, онда је Кајмакчалан врх наде.

Прва етапа у пробоју Солунског фронта и у коначној победи савезника у Великом рату везује се за Кајмакчалан. Врховна команда српске војске знала је да без освајања тог врха на висини од 2525 m не може бити ни коначне победе. Због тога се ова битка убраја у највеће у целокупној српској историји, а у војним аналима остала је описана као изузетан ратнички подвиг. Искусни војни стручњаци, и савезнички и непријатељски, сматрали су овај врх неосвојивим.

Тешке рововске борбе за освајање ове планинске тврђаве трајале су даноноћно целе друге половине септембра 1916. године. Најзад, у силовитом јуришу Дринска дивизија је, уз велике губитке, освојила Кајмакчалан. Жртве су и на једној и на другој стани биле огромне. Многи су остали заувек ту на прагу отаџбине. После освајања кајмакчалана створени су услови за нову битку, познату у историји као Битка у луку Црне реке. Зато се каже да Кајмакчалан није једна битка.

То је низ већих и мањих битака у покрету, које су трајале до краја новембра 1916. Борбе су се водиле за свако утврђење, сваки врх, готово сваки камен, после чега је тадашњи командант свих савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал, Морис Сарај рекао: „Срби, ви сте први отворили пут, ви сте најзад видели наше непријатеље у бекству.

Српски ровови су били укопани неколико стотина метара испод врха, заклоњени сенком планине, са сталним погледом на претеће цеви бугарских топова. На планинском врху се уздизао “Борисов град”, утврђење сачињено од непрегледних редова ровова, митраљеских гнезда и скривених хаубица.

Бугари су га назвали по свом цару, јер су сматрали да је неосвојив. За Србе, погледа стално упртог у небо, страшни планински врх Кајмакчалан био је “Капија слободе”. На тим стенама је почињала Србија, на тим падинама окићеним бодљикавом жицом био је праг отаџбине.

Врховна команда је наредила јуриш 12. септембра. Осамнаест дугих дана Кајмакчалан није био део овог света, његови високи врхови спустили су се у срце пакла. Небројено пута српски војници су јуришали, телима пунили ровове, голим рукама кидали бодљикаву зицу и остајали да висе разапети на њој, покошени митраљеским рафалом.

Војници су причали да је на врху владао толики хаос да се тешко разазнавало ко се са ким бије. Зато су скидали бајонете са пушака, узимали их у голу руку, а другом би држали шлем на глави, јер је он био све сто их је разликовало од бугарских војника.

Коначно, 30. септембра ветар је отерао маглу са планиског врха. Био је нижи за цетири метара, разнесен гранатама српске артиљерије. Утврђење је било у рушевинама. На центру се вијорила српска застава. Околни врхови су још били поседнути Бугарима, који су гађали српске положаје, надајући се да ће поново преотети врх. Узалуд. Није било те земаљске војске која је са тог хладног камена могла отерати српске војнике.

Сељаци из далеке Шумадије, са обала Дрине, са златних равница крај Скопља… сви су у сузама љубили земљу када би се коначно успентрали на врх. Одатле није било назад, само напред, ка својој кући, женама, деци…

У наредним данима читава планина је пала у српске руке. Бугари су бежали у хаосу, остављајући за собом артиљерију, намирнице, празне ровове. Пао је и Битољ, први ослобођени град у Србији. Прва стопа земље била је слободна. Тела мртвих војника су покупљена и смештена у костурници на врху планине. Тамо где им је и место. На Капији слободе коју су својим животом отворили.

После рата на Кајмакчалану је подигнута мала капела и спомен обележје српским херојима. У капели је смештен ћуп у који је положено срце Арчибалда Рајса. Швајцарац је заволео Србе као сопствени народ, дивио се херојима Кајмакчалана са којима је делио добро и зло и оставио у аманет да му срце заувек лежи са њима. Жеља му није испуњена, јер су током Другог светског рата Бугари срце украли, однели га и бацили незнано где.

Извор: Катера, 19. 9. 2026., РТС, Образовно-научни програм РТС-а је поводом једне од годишњица реализовао емисију у два дела под називом Кајмакчалан – капија слободе.

ФОТО: фејсбук