Предраг Ристић – Пеђа Исус

Пише: Српскопитање

Пеђа Исус, у каријери дугој 35 година, изградио је преко стотину сакралних објеката, попут цркве Светог Кнеза Лазара у Чачку, храма краља Јована Владимира у Бару, или Херцеговачке Грачанице у Требињу.

Рођен је у Београду 1931. године, од оца Петра, машинског инжењера и мајке Марије Табаковић, по чијој линији је Пеђа завршетком школовања постао четврто архитектонско поколење у фамилији. Поред тога што су му преци били славни уметници и архитекте, он је у својим генима донео склоност према визуелним уметностима, а знање (практично, научно и езотерично) спознао је, како од својих предака, тако и истражујући природу и њене законитости.

Основну школу и гимназију завршава током и након Другог светског рата, а 1956. године дипломира на Архитектонском факултету у Београду са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

Надимак Исус добија након послератног пливачког надметања са совјетским народним херојем Леонидом Мјешковим, када је, излазећи из воде, мршав и кошчат, са риђом косом, многима заличио на Исуса. Како је био заклети ројалиста и вечити бунтовник, није желео да се уклопи у тадашње друштвене норме, па самим тим није ни могао да добије неко стално запослење у државној служби.

Иако је по струци био архитекта, није га занимало искључиво пројектовање, већ пре свега нека природна начела по којима свет функционише и по којима су најраније људске цивилизације организовале свој живот, а самим тим и архитектуру. На основу тога, још од младалачких дана почиње да се интересује за културу Лепенског вира коју самостално истражује и долази до открића и закључака, који су се косили (по некима још увек косе) са званичним научним истраживањима, које је установио професор Драгослав Срејовић.

Предмет спорења био је облик лепенске куће, која је по Срејовићу имала облик трапеза, а по Ристићу облик исечка. Како је Срејовић тада већ увелико био угледни професор на Одељењу за археологију, Пеђа је био свестан да своју теорију неће моћи да одбрани у Југославији. Међутим, то успева на Универзитету у Грацу 1980. године, са тезом Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира. Ова истраживања у многоме су му помогла приликом његовог примарног посла – пројектовања сакралне архитектуре.

Један од првих послова био је реконструкција комплекса манастира Каоне који Пеђа добија 1984. године. Овај свеобухватни пројекат изводио се како би осам година касније манастир прославио 600 година од оснивања и 100 година од подизања постојеће цркве. Том приликом, архитекта Ристић је радио на реконструкцији главне цркве, изградњи нове крстионице, пећинске капеле, улазне капије и других пратећих објеката.

Овај посао отвара му врата за многе друге пројекте, који су током ових 35 година достигли број од преко стотину сакралних објеката у Србији, региону и иностранству. Од других сакралних објеката издвајају се црква Светог Кнеза Лазара у Чачку (2012), храм краља Јована Владимира у Бару (2015), као и Херцеговачка Грачаница у Требињу (2000). Посебно је био поносан на Саборни храм у Подгорици (2013), где је на богатом живопису и сам овековечен, као главни неимар, са великим лењиром у руци.

Такође, веома је занимљива и црква Светог Ђорђа на Равној гори, коју због свог политичког опредељења са задовољством пројектује 90-их година, а чија фотографија је у једном тренутку завршила на једном бугарском сајту, потписана као српска средњовековна црква из 14. века. Ово само говори о вештини пројектовања и рукопису, који се у случају архитекте Ристића, протезао од вештих ауторских мимикрија средновековних мотива, до крајње необичних експресионистичких и романтичарских остварења, којима би се рекло могао поредити са архитектом Момиром Коруновићем.

Истакао се и на пољу реконструкције постојећих сакралних објеката, а током живота се залагао и за потпуну реконструкцију цркве Светог Арханђела у Призрену, маузолеја цара Стефана Душана, што су му као идеју многи стручњаци оспоравали.

А чиме се све Пеђа занимао у време када није могао да се бави архитектуром?

За почетак, један је од оснивача уметничке групе Медиала (1950) када се дружи и ствара са својим нераздвојним пријатељем, уметником Леонидом Шејком. Како би зарадили новац, као студенти омладинци помажу Богдану Богдановићу у изради макета за споменик у Јајинцима и Јасеновцу. Тада се Ристић дубље упознаје са темом физичке и духовне патње спрског народа, али му је концепт меморисања који је пропагирао Богдановић био исувише одбојан и помирљив. С групом Медиала се дружи деценијама, а свој најоригиналнији допринос даје 1966. године када конструише такозвани „дрндафон“, уз помоћ којег је снимљен звук за једно поподне за филм који на Фестивалу у Пули за музику добија две златне арене!

Бежећи од система, највише је волео природу, па је 1962. године постао први београдски Робинзон Крусо, саградивши са својим пријатељима прву сојеницу на Ади Међици. Знања из архитектуре Лепенског вира, у многоме му помажу да технички усаврши изградњу овог објекта (тадашња милиција му због његовог „недоличног понашања“ три пута руши остварење), да је убрзо почео да подучава и друге људе како да на Међици граде сојенице.

Добитник је неколико престижних нагада, најпре за филм – Сребрна награда на међународном фестивалу за научни филм у Западном Берлину (1974) и Прва награда за Југословенски научни ТВ филм (1970). Ту је и Награда Принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему у Енглеској (1989), када се на додели награде појавио у традиционалној српској ношњи. За њом следи и Орден Светог Саве II реда (1990), који добија за заслуге пре свега на пољу унапређења духовности и развоја сакралне архитектуре.

Срж његове науке о пројектовању православне сакралне архитектуре налази се у књизи Колач (2012). Целог живота је био бунтовне нарави, патриотски настројен, тврдоглав и упоран, али стално насмејан и расположен за шалу и смицалице, са хумором који га није напуштао до последњих дана.

Предраг Пеђа Ристић (Београд, 17. јануар 1931 — Београд, 5. август 2019).

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук