Историја се понавља – Дивосело, опет!
Пише: Мара СИЊАНКА
Бака Марија Почуча из Дивосела седи на трошној столици, плаче и ломи прсте. Рођена је 1908. Витална, речита. Трећи пут бежи из Дивосела. Прве бежаније за време Првог рата се и не сећа јасно. Оног Другог не може ни данас да се ослободи.
– Имала сам шестеро дјеце. Три дјечачића су ми умрла уочи оног рата. Кад се оно заратило имала сам цурицу од три, другу од годину и по и малог од два и по мјесеца. Кад је почело, најприје нијесу дирали народ.
У Дивосело је дошао усташки повјереник и рекао да усташе зову људе.
Неколико њих је отишло. Пошто их није било, питали смо гдје су. Рекао је да су отишли на присилни рад. Онда смо питали докле ће бити. Рекао нам је „мјесец дана”. Мислили смо проћи ће и то, шта мореш. И – нијесу се вратили. Када су почели покољ, почели су прво у Смиљанима и Липама и око Госпића, даље од нас. Кад су почели овђе, народ је почео бјежат. Не знаш куда ћеш. Ја сам имала троје дјеце нејачке, свекра, свекрву, бабу…
– Сједнемо у кола, па у Велебит. Првог дана је било мирно. Народ се повраћо по робу, рâну, ћерао благо у шуму. Друге ноћи опали пиштољ!
Мислили смо да су наши. Кад, иза пиштоља – опали пушка, окренуше митраљези. Викаше: „Не трошите метке, кољите ножевима!”
– Ту је више од 800 душа, жена и дјеце погинуло. Нас 15-16 смо утекли и спустили се у једну јаму. Ту смо били до поподне. Онда нас усташе покупише и одведоше у логор. Они пеку прасад, јањце, пију, пјевају и свашта раде.
Кад је сунце пало на почивање, кажу нам да идемо на Оланак. Тамо смо двије ноћи ноћили. На голој земљи смо лежали, ништа нијесмо јели, нит су нам дали воду да пијемо. Стотинак нас је било. Дјецу су тукли и викали:
„Не дајте штенади да скиче, људи спават не могу!”
– Онда нам кажу да идемо у Госпић. Дјецу ће спремит у дом, рањене и болесне у болницу, а они који могу радит, ићи ће на рад. Кад смо пошли, не окренуше нас у Госпић, него у шуму, а ми онда знамо куда идемо.
– Кад смо дошли до бездана, усташе се почну договарат ко ће бости, а ко приводити. Један рече да неће ни једно, ни друго. Јавише се други. Двојица са ножима стану код бездана, а четворица почну приводит по двије жене са дјецом. Кад дођу до оних са ножевима, почну бост дјецу гдје стигну, па баце низ литицу у бездан. А доље су прије набацали бркље, оно што се сијено садијева по њивама, тако да они који нису одмах убијени, устављају се на бркљама. Које су то муке, које зло… (плаче)
Бацили су и мене. Сву ме изболо. Било ми је једно ребро пресјечено. Пала сам уз саму литицу и то ме спасило. Пет метака ми прође поред главе и ниједан ме не закачи. Бацали су и камење. Бог зна колико. Мене ниједан пиљак није дотака. Камења је било метар преко народа. Ја сам се притајила. Све сам чула што су диванили. Једанпут, они одоше. Кажу, готово је. Извучем ноге из оног камења, усправим се, ал’ ме увати несвјестица и паднем на дно јаме. Кад сам се освијестила, уз литицу и онај народ, кренем ван.
Моја дјеца су бачена прво него ја и затрпата народом и камењем…
(плаче).
– Изађем тако из јаме. Срце ми се тресло. Допузала сам до грма и ту ме увати несвјестица. Још деветеро је изашло. У ноћи сам кренула у Велебит.
Септембра, 1993.
Извор: Књига „Крајина која некад бјеше“ новинарке Гордане Јанићијевић, у издању Архива Војводине и удружења „Култура без граница“, Нови Сад, Београд 2025. Књигу у целости можете прочитати путем везе у првом коментару.
ФОТО: фејсбук
