Ревносно обликовање свијести да Косово не припада Србима

Сведочанства у зборнику „Изазови истраживања историје Косова и Метохије у 20. веку“

Пише: Борис СУБАШИЋ/Вечерње Новости

Бављење и најскоријом прошлошћу јужне српске покрајине од истраживача захтева да прође кроз лавиринт са мноштвом лажних путоказа и слепих путева, открива зборник радова „Изазови истраживања историје Косова и Метохије у 20. веку“, објављен у издању Института за новију историју Србије (ИНИС), који је био организатор истоимене научне конференције 2025. године.

Реч је о радовима 22 научника млађе и средње генерације, који су се бавили различитим периодима и аспектима историје овог простора, отварајући нова и преиспитујући стара питања. Кроз готово све радове као нит се провлачи парадокс да су српски левичари 19. и 20. века, од социјалдемократа до комуниста (укључујући оне који су се борили за ослобођење КиМ у Првом балканском рату и наставили да ратују против Аустроугара и Немаца у Великом рату) прихватили ставове германских левичара да је то „туђа земља“ која не припада Србима.

Најсвеобухватније о томе говори рад „Обликовање свести о посебности простора Косова и Метохије у револуционарној перспективи Комунистичке партије Југославије 1919-1941“ аутора др Душана Бојковића. Он указује да границе простора Косова и Метохије уопште нису биле дефинисане пре него што је Брозов режим креирао Аутономну Косовско-метохијску област 1945. године.

„Архивски извори показују да су југословенски комунисти током читавог међуратног периода баштинили становиште предратних српских социјалдемократа, према којем простор припојен Краљевини Србији у балканским ратовима 1912-1913. не припада Србији“, пише др Бојковић. Документи показују да су наводно „историјске“ граничне линије српске покрајине нацртали фанатични комунисти Моша Пијаде и Милован Ђилас, који су гајили лични анимозитет према „хегемонистима“ Србима.

– На овим границама се неретко инсистира и у домаћим и у страним радовима посвећеним истраживању међуратног и ратног периода, било да је реч о анахронизму или о упливу дневне политике у поље науке. У југословенској и српској историографији остао је недовољно расветљен и сам процес обликовања свести о посебности простора КиМ. Овде у првом реду мислимо на обликовање те свести унутар Комунистичке партије Југославије (КПЈ), с обзиром на то да је управо под њеним окриљем наведена територија добила јасно дефинисане и трајне државно-правне оквире непосредно по завршетку Другог светског рата – пише др Бојковић.

Он подсећа на циљеве који су 1928. постављени на Конгресу КПЈ у Дрездену.

– Руководство КПЈ говорило је како ће „у Југославији, у којој постоји низ угњетених нација и националних мањина, […] знатну улогу [имати] питање национално-револуционарног рата, нарочито при претварању империјалистичког рата у грађански рат“. Отуда је КПЈ била „дужна да помаже ослободилачке покрете угњетених нација и националних мањина, да руководи њиховом борбом против империјализма и да без резерве брани њихово право на самоопредељење до отцепљења“ – наводи др Бојковић.

Трећи рајх је на свој начин преузео исту матрицу, открива нам др Милутин Живковић из Института за савремену историју у раду „Косовски Албанци и Вафен СС (1941-1945). Идеје, планирање, пракса“.

– Балкан се показао као најплодније тло за рад СС стратега. У лето и јесен 1943. настаје 13. СС дивизија „Ханџар“. Са око 20.000 бораца, као прва негерманска, али и прва словенска Вафен СС дивизија, она је по Химлеру требало да одигра одлучујућу улогу у будућој општој регрутацији муслимана… „Ханџар“ дивизија је изнедрила још две муслиманске СС дивизије – 21. „Скендербег“ и 23. „Кама“… „Ратнички дух албанских и босанских муслимана једна је од најизразитијих манифестација исламске ратничке културе“, додаје СС-унтерштурмфирер Јулиус Каесдорф – наводи др Живковић.

На Косову је уз помоћ окупатора половином септембра 1943. сазвана Друга призренска лига, као политичко-војна организација чији су циљеви били: „ослобођење од окупације Словена и уједињење свих простора на Балкану на којима су живели Албанци.

– На њено чело дошао је будући премијер Албаније, Реџеп Митровица, истакнути члан овог тела и Националног фронта. Влада Албаније, на челу управо са Митровицом, одобрила је Статут Лиге половином марта 1944. године. Он је Косово, Метохију, Стару Рашку и Македонију видео као главно поље њеног деловања. Шеф Централног комитета (ЦК) Лиге Бедри Пејани имао је „фантастичан план да припоји Санџак, Босну и Херцеговину Албанији“. То му је, изгледа, априла 1944. запечатило политичку каријеру. Немци су тражили да се смени са чела ЦК и удаљи са Косова. Притом је описан као „суманут“ човек, а његов план о организацији једне „Вартоломејске ноћи“ против косовских Срба као скандалозан – наводи др Живковић.

Четврт века после агресије НАТО-а на СР Југославију, која је практично предала простор КиМ у руке Албанцима и тако омогућила етничко чишћење Срба из покрајине, тешко је отети се утиску да је тиме остварен циљ Конгреса КПЈ у Дрездену и Бедрија Пејанија.

Марш аллбанских нациста у Косовској Митровици

Чињенице које се наводе у Зборнику биле су непознате у Брозовој Југославији због онога што научници дипломатски називају „процесом обликовања свести“. То је у пракси подразумевало бруталну репресију политичке полиције и систематско испирање мозга кроз образовне институције и медије. Аксиом Брозове догме били су хегемонизaм и тлачење других народа као „првобитни грех“ и урођена мана Срба. Успех тог подухвата менталног и социјалног инжењеринга видео се приликом објављивања „Књиге о Косову“ академика Димитрија Богдановића, о чему пише Јован Ј. Алексић са Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Он подсећа да је Богдановић реаговао на догађаје пред којима је југословенски политички врх желео да се ћути.

– Демонстрације на простору Социјалистичке Аутономне Покрајине (САП) Косово пролећа 1981. године, попут вулкана су у поље фокуса југословенске јавности избациле сложени косовски проблем, који је прикривено тињао „испод површине“. Иако се испрва мислило да је реч о масовном студентском бунту са социјалним мотивима, убрзо је постало јасно да се ради о албанској националистичкој побуни, која је од стране југословенских власти окарактерисана као „контрареволуција“. Пароле попут „Косово република“, „Албанци смо, а не Југословени“, „Уједињење са Албанијом“, речито илуструју природу и карактер споменутих демонстрација – наводи др Живковић.

О атмосфери „И после Тита – Тито“ сведочи чињеница да се издавач уплашио и одбио да штампа „Књигу о Косову“ академика Димитрија Богдановића, али је онда на сцену ступила САНУ и објавила је 1985. године као своје издање.

– Књига је изазвала праву буру реакција у тадашњим интелектуалним круговима. Написана као синтеза, пратила је генезу српско-албанских односа у овој области од средњег века до савременог доба. Својим закључцима и порукама доводила је у питање доминантне ставове југословенске историографије социјалистичке епохе према пореклу косовског проблема, који је у том тренутку био више него актуелан. С тим у вези, на страницама Књижевних новина, Политике, НИН-а и других штампаних медија развила се полемика о наведеној проблематици, у којој су своје учешће узели Али Хадри, Венцеслав Глишић, Фуад Мухић и др. Споменути интелектуалци изразито су негативно писали о Богдановићевом делу, покушавајући да га друштвено-политички дисквалификују, приказујући га као својеврсни националистички памфлет. Богдановић је на наведене критике покушавао одговорити снагом својих аргумената, углавном путем интервјуа и чланака у Књижевним новинама, „Студенту“, „Младини“, „Погледима“, Књижевној речи – наводи др Јовановић.

Он цитира део интервјуа који је академик дао за ревију „Младост“ крајем јануара 1986. и који и данас звучи актуелно: „Сударили смо се, 1981. године, не први пут, са једним агресивним национализмом, који би хтео да затре корене српског народа и угрози државни интегритет Југославије, са великоалбанским аспирацијама које методично граде аргументацију за светске форуме: индоктринира се наше и светско јавно мњење, а ми се понашамо као да је реч о теми за клупска ћаскања и семинаре, или за дијалог добронамерних, равноправних, напредних. Мотив је моје књиге то поразно сазнање да све више пред самим собом и пред светом остајемо ‘без текста’, обезоружани и немоћни. Подмећу нам се разне, илирске и друге тезе о етногенези; проглашавамо се Турцима; тврди се безочно да Срба на Косову никада није било више но данас; да ни геноцида нема, нити га је било у прошлости; још дрскије се, насупрот историји, истура тужба за тобожњи геноцид над Албанцима у старој Југославији (па и данас!) и за то окривљује српски народ; насиља широм Косова и јужне Србије оправдавају се и тумаче ‘дугом’ којим су се Срби тобож задужили код Шиптара двадесетогодишњим угњетавањем између два рата – а ми сву ту лаж примамо као истину или без одговора, прихватамо разговор о непостојећим кривицама, губимо историјску свест, пристајемо на то. Уопште није реч о академским дискусијама него о рату који се против Југославије већ увелико и одавно води. Крајње је време да се освестимо и оспособимо за одбрану.“

МОБИЛИЗАЦИЈА ИЛИРА

ДА би подстакли масовну мобилизацију Албанаца у Вафен СС, нацистички идеолози су се користили теоријом о њиховој „посебној раси“ и пореклу“, наводи др Живковић:

– Посебно је експлоатисана теза о Албанцима као директним потомцима древних Илира („Аријанци илирског порекла“), јер је подупирала закључке да су се због тога супротставили словенском и оријенталном утицају и тиме „заслужили право“ да буду сврстани у породицу нордијских народа.

ФОТО: фејсбук