Вече неукуса, примитивизма и непрофесионалности

Посебно је занимљива слика из студија БХТ-а: водитељ Анел Џанковић у мајици са ликом Џеке, а стручни консултант Елвир Болић такође у мајици посвећеној капитену

Пише: Српско питање

Требало је да буде вече фудбала. Вече једног великог играча. Вече у којем се затвара једно од најзначајнијих поглавља репрезентативне каријере Едина Џеке.

Умјесто тога, добили смо својеврсну параду неукуса, навијачког активизма, политизације и, што је посебно поражавајуће, урушавања основних стандарда спортског новинарства.

Да будемо јасни: Един Џеко заслужује достојанствен опроштај. Његова репрезентативна каријера је чињеница коју нико не може избрисати, а и сам Елвир Болић је уочи сусрета са Шведском говорио о Џекином опроштају као о „посебној причи“.

Али управо зато што је Џеко велики, било је потребно да и они који су организовали, преносили и пратили његов опроштај буду — велики у професионализму.

Нису били!

Када новинар постане навијач

Посебно је занимљива слика из студија БХТ-а: водитељ Анел Џанковић у мајици са ликом Џеке, а стручни консултант Елвир Болић такође у мајици посвећеној капитену.

Неко ће рећи: па шта, људи воле Џеку.

Наравно да воле. И имају право.

Али онда се поставља питање: гдје престаје приватни навијачки став, а гдје почиње професионална улога новинара и стручног консултанта?

Телевизијски студио није дневна соба. Спортски новинар није навијач са трибине. Водитељ није дио кореографије. Стручни консултант није дио фан-клуба.

Бар не би требало да буде.

И управо ту долазимо до једног много ширег проблема сарајевског спортског новинарства: границе између извјештавања, навијања, активизма и политичког става све су мутније.

А онда су дошли „БХ Фанатикоси“

Трибине су, умјесто да остану простор за подршку репрезентацији и испраћај једног великана, поново постале мјесто за политичке и националне поруке.

Звиждуци Вици Зељковићу док као предсједник Фудбалског савеза БиХ уручује Џеки поклоне нису били дио Џекиног опроштаја. То је био покушај да се један фудбалски тренутак претвори у политички обрачун зачињен мржњом. Развлачење политичких транспарената на спортској приредби само додатно показује колико је граница одавно помјерена.

А посебно је лицемјерно када се од спорта тражи да буде „изнад политике“, а онда се сваки погодан тренутак користи да се са трибине шаљу политичке и националне поруке.

Фудбалски стадион није парламент. Репрезентативни дрес није политички транспарент. А опроштај једног фудбалера није ничија приватна политичка позорница.

А онда — Огњен Дујковић

Ако је трибина показала шта се дешава када навијачка страст пређе границу, телевизијски студио на стадиону показао је шта се дешава када новинарска професија изгуби дистанцу.

Огњен Дујковић, новинар БХТ-а који је и раније био лице њихових репрезентативних емисија, нашао се у ситуацији у којој се са Џеком грли и љуби, без дистанце која би требало да постоји између новинара и актера догађаја. БХТ је и раније користио Дујковића као водитеља репрезентативног програма.

Опет ће неко рећи: па то је било емотивно вече.

Јесте. Али професионализам се највише види онда када је емотивно. Новинар може да буде ганут. Може да поштује спортисту. Може да му честита. Може да каже да је велики играч.

Али када новинар пред камерама престане да буде новинар и постане један од учесника свечаности, поставља се питање: ко онда извјештава о догађају?

И ту више није ријеч о Џеки. Ријеч је о професији.

Зар је ово новинарство?

Сарајевско спортско новинарство годинама је градило слику о сопственој посебности. Ексклузивитети. Привилеговани приступи. „Ми смо први“. „Ми смо најближи репрезентацији“. „Ми имамо информацију коју други немају“.

Али новинар није велики зато што стоји два метра од репрезентативца. Новинар је велики онда када два метра од репрезентативца успије да остане новинар.

То је огромна разлика.

Јер није професионализам бити близу моћних, познатих и популарних људи. Професионализам је знати када се одмакнути корак назад. А те вечери тај корак назад многи нису направили.

Џеко је био већи од цијеле те представе

И у томе је, заправо, највећа иронија.

Џеку није требала ни мајица водитеља.

Ни политички транспарент.

Ни звиждук Зељковићу.

Ни навијачка политика.

Ни новинарско грљење пред камерама.

Ни национално-патриотски спектакл.

Њему је требало оно најједноставније: пуно трибине, аплауз и достојанствено „хвала“.

Све остало било је сувишно.

И управо зато је тешко гледати како се један велики спортски тренутак користи за све оно што са спортом нема непосредне везе.

А онда је свој зачин додао и професор Менсур Доган

Као да већ није било довољно, свој печат дешавањима дао је и професор Менсур Доган, који је у својим коментарима, из угла који је представљен као привилеговано „патриотски“, додатно обојио читаву атмосферу.

Патриотизам је озбиљна ствар. И управо зато га не треба претварати у телевизијску декорацију.

Не може свака смотивна бити патриотизам. Не може сваки звиждук бити патриотски чин. Не може сваки транспарент бити „борба за репрезентацију“. И не може сваки новинарски коментар бити ослобођен професионалних стандарда само зато што се изговара у име „наших“.

Јер када се професија подреди навијачком осјећају, новинарство престаје да буде новинарство.

Постаје навијање са микрофоном.

Гдје је нестала мјера?

Ово није прича о томе да ли неко треба да воли Џеку.

Нека га воле.

Нека му аплаудирају.

Нека му се захвале.

Нека му посвете емисију.

Али ако је то јавни сервис, онда јавни сервис мора имати један додатни ниво одговорности.

Јер БХТ не припада ни једној навијачкој групи.

Не припада ни Џеки.

Не припада ни Савезу.

Не припада ни политичкој странци.

И не припада ни новинарима који мисле да су изнад других зато што имају приступ репрезентацији.

Припада јавности.

Зато јавност има право да пита: да ли је оно што смо гледали било спортско новинарство или телевизијска режија навијачке атмосфере?

Да ли је новинарство још увијек професија која посматра, пита, анализира и критички дистанцира?

Или смо стигли до тога да је новинар „бољи“ што је ближи играчу, што гласније навија и што више припада одређеном кругу?

Ако је ово друго — онда није проблем у Џеки.

Проблем је много дубљи.

Проблем је што се пред нашим очима срозавају стандарди једне професије, а они који би први требало да их бране постају њихови најгласнији рушитељи.

Џеко је те вечери испраћен из репрезентативног дреса.

А можда је, сасвим случајно, исте вечери још нешто испраћено — оно мало професионалне дистанце која је остала у дијелу сарајевског спортског новинарства.

И зато је на крају најприкладније поставити само једно питање:

Колико још треба да падне летвица да би неко коначно признао да је пала?

ФОТО: Српскопитање