Зашто је Република Српска поново стала уз Додика: страх, вјера или убјеђење?

Пише: Српскопитање

Постоје избори на којима се гласа за кандидата. Постоје и избори на којима се гласа за политички правац.

Ови избори у Републици Српској показали су управо то.

СНСД је остварио убједљиву предност, а резултат је отворио питање које ће се још дуго анализирати: зашто је значајан дио бирача поново препознао политику Милорада Додика као сигурнији ослонац од политичке алтернативе?

Одговор није једноставан и не може се свести на једну реченицу.

Нити је коректно рећи да је народ гласао „из страха“, нити је довољно рећи да је гласао само из политичког убјеђења.

Истина је вјероватно негдје у сложеном споју идентитета, политичке лојалности, страха од неизвјесности, искуства претходних година и увјерења да је Додик и даље човјек који може да изнесе најтежи политички сукоб.

Додик више није само име једне странке

СНСД је током година успио да Милорада Додика повеже са читавим политичким концептом.

За његове присталице он више није само предсједник странке или политичар.

Он је постао симбол једне политике.

Политике која говори о институцијама Републике Српске, њеној аутономији у оквиру Дејтонског споразума, отпору притисцима Сарајева и међународног фактора и очувању постојећег политичког курса.

Зато се избори нису доживљавали само као избор између страначких листа.

За један дио бирача питање је било много дубље:

Да ли настављамо путем којим смо ишли или улазимо у неизвјесност?

Управо ту СНСД има највећу политичку предност.

„Ако нападате Додика, нападате и Српску“

То је једна од најснажнијих политичких порука коју је СНСД годинама градио.

Наравно, она није прихватљива свима.

Али чињеница да је прихвата значајан дио бирачког тијела не може се игнорисати.

Сваки сукоб са Сарајевом, сваки спор са високим представником, свака санкција и сваки међународни притисак могу се у једном дијелу јавности тумачити као потврда тезе да је Додик изложен притиску управо зато што заступа интересе Републике Српске.

Тако настаје политички парадокс.

Притисак који треба да ослаби политичара понекад може додатно учврстити његово бирачко тијело.

Онај ко га не подржава у томе види доказ погрешне политике.

Онај ко га подржава може видјети доказ да је „њихов човјек“ под ударом.

И ту почиње прича о страху.

Да ли је народ гласао из страха?

Не можемо то тврдити као чињеницу.

Ниједан изборни резултат не говори шта је сваки појединачни човјек мислио док је заокруживао листић.

Али можемо говорити о страху од промјене.

То није исто што и страх од Додика.

Дијелу бирача промјена власти може изгледати као ризик. Они могу поставити питање: Шта ако послије промјене дође до слабљења позиције Републике Српске? Шта ако нова власт попусти под притисцима? Шта ако дође до политичке нестабилности?

У таквој атмосфери човјек често не гласа за оно што сматра идеалним.

Гласа за оно што сматра сигурнијим.

И управо ту лежи један од кључева резултата СНСД-а.

Али постоји и нешто што се не може занемарити – убјеђење

Било би погрешно све бираче СНСД-а представити као уплашене људе који механички гласају.

То би било потцјењивање њиховог политичког избора.

Међу гласачима СНСД-а постоје људи који искрено вјерују да је политика коју Додик представља најбољи начин да се заштити положај Републике Српске.

Они не гласају зато што се плаше.

Гласају зато што вјерују.

Вјерују у континуитет.

Вјерују у институције Српске.

Вјерују у Дејтонски споразум.

Вјерују да Република Српска мора имати јасну и чврсту позицију унутар БиХ.

И то је политичка чињеница коју свака анализа избора мора уважити.

А шта је онда опозиција пропустила?

Можда најважније питање није: „Зашто је СНСД побиједио?“

Него: „Зашто опозиција није успјела да понуди довољно снажан одговор?“

Јер критика власти сама по себи није политички програм.

Рећи „Додик мора отићи“ није исто што и објаснити:

Ко долази? Шта ће радити? Како ће чувати институције Српске? Како ће разговарати са Сарајевом? Како ће разговарати са Бриселом, Вашингтоном, Москвом и Београдом? Како ће обезбиједити економску стабилност?

Бирач који није задовољан влашћу мора имати разлог да повјерује алтернативи.

Ако га не добије, остаје код познатог избора.

СНСД је продао – континуитет

У политичком смислу, СНСД је понудио једну врло једноставну поруку:

Не мијењајте курс у тренутку када је Српска под притиском.

Та порука је очигледно нашла пут до великог броја бирача.

И ту долазимо до најважнијег закључка.

Додик није морао бити кандидат да би био централна фигура избора.

Његово политичко насљеђе, његов однос према Сарајеву, његов сукоб са дијелом међународне заједнице и његова вишегодишња изградња политичког идентитета СНСД-а били су присутни и онда када његово име није било на гласачком листићу.

Глас за СНСД у значајном дијелу бирачког тијела постао је и глас за наставак тог политичког курса.

Није побиједио само страх. Није побиједило само убјеђење.

Побиједила је политичка прича коју је СНСД годинама градио.

У њој има и страха од неизвјесности.

Има политичке лојалности.

Има националног и институционалног питања.

Има стварног убјеђења.

Има и интереса.

Има и незадовољства опозицијом.

Све је то дио истог изборног мозаика.

Зато би било погрешно овај резултат објаснити једном реченицом.

Јер највећа политичка снага СНСД-а није само у томе што има Додика.

Његова снага је у томе што је успио да Додиково име повеже са осјећајем политичке сигурности код значајног дијела бирача.

А када бирач повјерује да је неки политички избор брана од неизвјесности, онда га је много теже помјерити кампањом која се заснива само на критици.

То је лекција ових избора.

И за власт.

И за опозицију.

И за све који желе да разумију политичку Републику Српску.

Јер избори се не добијају само бројевима.

Добијају се повјерењем које бирач носи у себи када уђе у гласачку кабину.

ФОТО: Српскопитање