Ко о чему – Тања Белобрајдић о поштењу…

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

​Поводом најава и реализације филмских пројеката који се баве страдањем српског народа и дјеце у Независној Држави Хрватској (НДХ), попут оних о злочинима на Козари и у Јасеновцу, у хрватском јавном простору поново су активирани познати механизми ревизионизма и скретања пажње са историјских чињеница. 

​Један од најоштријих примјера такве пропаганде јесте и депласирана изјава хрватске списатељице и ратне ветеранке Тање Белобрајдић: 

​„Држава која је 1991. године извршила крваву агресију на Хрватску, данас обилно инвестира у теме из далеке прошлости како би у регионалној јавности опрала властиту, блиску агресорску повијест.“

​Изнесена тврдња представља школски примјер замјене теза, релативизације геноцида и психолошке пројекције. Неопходно је методично разложити и аргументовано поништити све њене сегменте: 

* ​Релативизација геноцида проглашавањем за „далеку прошлост“…

Индустрија смрти НДХ, систем дјечјих логора (јединствен у окупираној Европи) и системски геноцид над српским народoм не могу се подвести под категорију „далеке прошлости“. Ради се о фундаменталном историјском чину чије демографске, културне и идентитетске посљедице српски народ осјећа и данас. Покушај да се историјско памћење о закланој дјеци Козаре и Јасеновца прогласи „политичком инвестицијом“ представља дубоко бешчашће и увреду за сaме живуће свједоке тих ужаса. 

* ​Замјена улога и бјежање од суочавања са сопственом прошлошћу…

Тврдња да се темама из Другог свјетског рата „пере блиска историја“ служи искључиво томе да се онемогући било каква дебата о идеолошким темељима НДХ. Србија и српски народ немају потребу да екранизацијом истине о Козари „перу“ било шта, већ да испуне институционалну и моралну дужност према сопственим жртвама – дужност која је деценијама била потискивана зарад лажног братства и јединства. 

* ​Фабриковање наратива о „агресији“ из 1991. године..

Ознака „крваве агресије“ свјесно занемарује суштину сукоба 1991. године. Ратни сукоб није настао из вакуума нити као ничим изазвана спољна инвазија, већ као директна посљедица противуставне сецесије Хрватске, избацивања Срба из Устава као конститутивног народа (децембар 1990) и отвореног васкрсавања усташке иконографије, симболике и реторике. Српски народ у СР Хрватској 1991. године није реаговао из агресије, већ из оправданог страха од понављања 1941. године.

​Ко је, уопште, Тања Белобрајдић?

​Да би се у потпуности разумијело зашто управо ОВА особа има потребу да напада филмове о геноциду над Србима, неопходно је освијетлити њену биографију и ратну улогу. 

​Тања Белобрајдић, рођена 1970. године у Вуковару, пензионисана је официрка Хрватске војске и списатељица. Након пада Вуковара прешла је у Сплит и удала се за Томислава Дуића, команданта злогласног Војно-истражног центра „Лора“ (који је касније у Хрватској правноснажно осуђен за ратне злочине над цивилима и заробљеницима).

​Стравична свједочења из логора „Лора“ (1992):

Иако формално није имала званичну функцију управника, према свједочењима десетина преживјелих српских затвореника, Тања Белобрајдић је 1992. године имала неограничен приступ свим дијеловима логора, укључујући и злогласни „Блок Ц“.

​У обимној документацији коју је прикупио Далматински комитет за људска права на челу са Тончијем Мајићем, те кроз овјерене исказе више од 20 логораша, она је директно оптужена за:

– ​Брутално физичко пребијање затвореника бејзбол палицама, металним шипкама и војничким чизмама.

– ​Психичко и сексуално иживљавање над испребијаним и изгладнјелим затвореницима.

– ​Мучење затвореника помоћу струје („индукторски телефон“) и хушкање стражара на додатну тортуру.

​Упркос поднијетој кривичној пријави са обимним доказним материјалом 2009. године, Жупанијско државно одвјетништво у Сплиту одбило је пријаву на основу њене једноставне изјаве да „није вршила мучења“. Апсурд!

​Анатомија Тањине списатељске индоктринације: Измишљање фабуле и „пројекција злочина“..

​Књижевни опус Тање Белобрајдић открива њене скромне умјетничке домете који су строго ограничени на једну једину тему – демонско сликање рата 1990-их кроз црно-бијелу матрицу. Њен рад не представља умјетност, већ сурову политичку индоктринацију и пропаганду.

​Лажна „умјетничка слобода“ као параван за сатанизацију Срба!

У свом најпознатијем роману „Црни капут“, Белобрајдићева се користи наводном „умјетничком слободом“ како би кроз измишљене ситуације и сурове описе извршила потпуну моралну сатанизацију српског народа. Измишљајући детаље мучења и придајући им патолошки карактер, она не ствара литературу, већ формира ратно-хушкачки наратив за млађе генерације у Хрватској.

Најмонструознији аспект њеног књижевног рада јесте чињеница да у својим дјелима детаљно описује садистичке методе мучења, физичког унижавања и батинања Хрвата у српским затворима – методе које идентично одговарају свједочењима српских затвореника о томе шта је она лично радила у логору „Лора“. Оно што су заробљени Срби преживјели у Сплиту, Белобрајдићева у својим књигама приписује Србима, вршећи тако класичну психолошку инверзију: сопствену кривицу и иживљавање пребацује на жртву.

Њене књиге нису настале из потребе за умјетничким изразом, већ као системски пројекат да се кроз улогу „награђивани писци-жртве“ створи морални штит. Форсирањем приче о сопственој заједници као искључивој жртви, она покушава заувијек да потрати и ућутка свједочанства о српским жртвама из „Лоре“.

​

​Реакција Тање Белобрајдић на филм о дјеци Козаре није ништа друго до панични одбрамбени механизам. 

​Особа која је од стране десетина свједока именована као мучитељица у логору „Лора“, и која је читав свој посљератни живот и књижевни рад посветила изградњи козметичког спасоносног наратива о „безгрешној жртви“, органски не може да поднесе истину. Приказивање истине о НДХ, о дјечијим логорима и системском затирању Срба руши комплетну кулу од карата на којој почива њен лични и идеолошки идентитет. 

​Они који су учествовали у затирању људског достојанства 1990-их највише се плаше свједочанстава о онима који су затирали читаве народе 1941. године – јер се у огледалу те историје јасно види да је матрица остала потпуно иста.

ФОТО: фејсбук