Попово поље – пустош у Херцеговини са најплоднијом земљом на Балкану…
Пише: Српскопитање
Попово поље представља један од већих парадокса у и онако парадоксалној и нелогичној Босни и Херцеговини. Велико пространство са најплоднијом земљом у регији које је удаљено од мора десетак киломатара ваздушне линије, данас је скоро потпуно пусто и ненасељено.
У нормалним околностима, у свакој иоле уређеној земљи, очекивали бисте све потпуно другачије, тј. да плодна долина у источној Херцеговини буде генератор развоја целе државе. Овако је само празан простор са сећањима и покојим старцем који памти дане кад је било живота на обалама Требишњице, која је и сама у Попову пољу добрим делом нестала.
Једна од најплоднијих подлога у југоисточном делу Европе, са обиљем воде, довољан је предуслов за постојање развијене пољопривреде, а близина мора, које је дословно с друге стране брда, окруженост Дубровником и Требињем, те близина Мостара, могла би бити савршена одскочна тачка за најбољи рурални туризам на Балкану.
У стварности, Попово поље представља непрегледан низ напуштених села која се измењују дуж магистралног пута између Љубиња и Требиња. Идеално, да док се возите према неком од тих одредишта или тражите предивну пећину Вјетреницу, манастир Завала или неки од десетак импресивних културно- историјских споменика, да се запитате како је могуће да је цели тај простор потпуно пуст.
У свим селима Попова поља, службено, данас не живи више од 300 људи, а у стварности је тај број бар двоструко мањи. Гледате жуте табле са натписима Туље, Мркоњићи, Дријењани, До, Струјићи, Галичићи, Дубљани, …, покоји нови сакрални објекат и непрегледну пустош. Земља је, истина, на појединим местима обрађена и изгледа лепо за фотографисање, али пустош села и рушевине камених кућа делују депримирајуће.
У Поповом пољу некад је било много више живота него данас. Разлози његовог напуштања и одласка људи су бројни и многи нису строго везани само за херцеговачки локалитет. Ипак, укидање ускотрачне пруге 1. јуна 1976. године, која је од Чапљине преко Попова поља на једну страну водила до Дубровника, а на другу до Билеће, први је од низа разлога.
Ћиро је за Попово поље био више од живота, уз железничке станице расла су места, развијала се околна села. Кад је отишла пруга, а Јадранска магистрала додатно добила на значају, могли су и људи кренути тражити себе на неком другом месту.
У Другом светском рату, 23. јуна 1941. године, усташе су у Величанима ухапсиле 42 Србина, одрасла мушкарца из тог села. У селу Дубљани ухапсили су 18 Срба, а затим су кренули да опколе Попово поље у којем су српски сељаци обрађивали земљу. Тада је поље било поплављено и једино је горњи део поља био исушен, и тај су део сељаци обрађивали. Усташе су их опколили са три стране, док је са четврте била вода. У том тренутку, у пољу се налазило неколико стотина сељака. Пошто су схватили опасност, део сељака се покушао пливањем спасити, а они који нису знали пливати, нагонили су крупне животиње у воду држећи се за њихове репове, очајнички покушавајући да се домогну друге обале. Део их се подавио, а велики број су усташе ухапсиле и спровеле до основне школе у селу Дубљане (око 200 Срба). Ту су брутално мучени, па одведени до јаме зване Ржани до и ту су поубијани, а неки и живи побацани у јаму. Спасила су се само двојица страдалника, Јово Ковач из Величана и Анђелко Поповић из Дријења. Они су били једини сведоци ових страдања.
Попово поље је у задњем рату било прва линија разграничења, предео жестоких војних сукоба, а данас је граница два ентитета. На ратне линије раздвајања живот се тешко враћа и кад су оне у урбаним подручјима, а изгледа потпуно замре кад су оне по планинским врлетима или пустим крашким пољима.
Једно од најлепших села у целом Поповом пољу су Величани, наслоњени на камен, са плодним пољем под ногама и предивним погледу према Јадранском мору на југу, којег не видите, али осетите у ваздуху. Кажу да нигде нема тако добрих смокава и ракије као што је било у Величанима.
Попис становништва из 1991. године у Величанима је избројао само 118 становника, скоро двоструко мање него онај десет година раније, а историја пише да су Величани у 19. веку бројали више од 500 становника.
Централно место и данас је храм посвећен Светом Арханђелу Михајлу, који је окружен некрополом стећака и као такав проглашен националним спомеником културе. Претпоставља се да се некропола стећака развила око неке раније цркве чија старост још није проучена. Њени остаци се виде у дну апсиде данашње цркве и то са њене спољне стране, на југоисточном делу. Близу је и костурница жртава из Другог светског рата.
Историја није била савезник Поповом пољу, како је време текло, тако је простор пропадао, возови престали пролазити, а људи одлазили. Данас постоји само неверица како је невероватни потенцијал овако лоше реализован, упркос најплоднијој земљи, обиљу воде и близини мора.
Извор: фејсбук страница занимљива историја и географија
ФОТО: фејсбук
