Кад хашки „праведници“ хватају књижевне ликове

Како је фиктивни Грубан Малић постао „највећи српски силоватељ“

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Ако сте се икада запитали до ког стадијума је ишла дехуманизација и сатанизација српског народа током деведесетих година, прича о Грубану Малићу пружа савршен, готово надреалан одговор. Ово није само прича о новинарској површности, већ о информационом рату у којем је истина унапријед осуђена на смрт, а Србима унапријед додијељена улога јединог „дежурног кривца“, звијери и варвара. 

Када је западна пропагандна машинерија лансирала монструозну лаж о „десетинама хиљада организовано силованих муслиманки у БиХ“ – лаж која је касније и у самом Хагу спала на знатно другачије чињенице – западни извјештачи похрлили су на терен, у Босну. Нису тражили чињенице, тражили су потврду већ написаног сценарија.

Како је све почело: Сусрет на Палама

Главни актери ове неварјероватне фарсе били су: 

Небојша Јеврић – српски књижевник, ратни извјештач и списатељ, човјек сатиричног духа који је одлично познавао менталитет западних медија. 

Рој Гутман – познати амерички новинар листа Newsday, касније и добитник Пулицерове награде за своје „компетентно“ извјештавање из Босне. 

Током сусрета на Палама, Гутман је гладно тражио имена, детаље и потврде о „српским монструмима силоватељима “. Навикнут на чињеницу да западног новинара не занима истина него искључиво сензационализам и потврда матрице у којој су Срби „чисто зло“, Јеврић му је, кроз иронију и шалу, саопштио „страшну тајну“: 

„Најстрашнији међу нама, вођа свих силовања и човјек ког сви Срби обожавају и слиједе као узор, зове се – Грубан Малић.“

Ко је уопште Грубан Малић?

За свакога ко има иоле знања из српске књижевности, ово име је добро познато. Грубан Малић је фиктивни књижевни лик из чувеног романа Миодрага Булатовића „Херој на магарцу” (1967). 

У роману, Малић је трагикомични антихерој, мали црногорски трговац и власник кафане опсједнут мегаломанским визијама о револуцији, сопственој величини и херојству. Лик је чиста гротеска и сатира на рат и лажно херојство.

Глобално лудило: Од новинарске сензације до Хашке оптужнице!

Амерички „пулицеровац“ Гутман није ни помислио да провјери ко је Малић. Пресрећан што је коначно дошао до „главног кривца“, лансирао је вијест.

Западни медији и портали брже-боље су пренијели сензационално откриће: Срби не само да врше масовне злочине, него се чак и диве и поносе својим „највећим силоватељем“ Грубаном Малићем, правећи од њега идола својим младићима! 

Али, ту није крај апсурда. На основу тих истих медијских извјештаја и „провјерених информација“, Међународни суд у Хагу (ICTY) 1995. године званично подиже оптужницу против Грубана Малића! Теретили су га за злочине против човјечности, масовна силовања и подстрекивање на иста у логору Омарска. 

Тек 1998. године – пошто је скандал пукао, а међународна јавност се смијала чињеници да Хаг гони фиктивног лика из романа из 1967. године – оптужница против Малића је тихо повучена.

„Правосуђе“ без скрупула и емпатије!

С читавим догађајем и сопственим искуством са међународном пропагандом, Небојша Јеврић се касније обрачунао онако како најбоље зна – написавши књигу под насловом „Херој на магарцу иде у Хаг”.

Овај случај најбоље показује сљедеће: 

– Прекомјерну лакоћу дехуманизације – Срби су у западним медијима били толико дехуманозовани да је свака, чак и најлуђа лаж о њима прихватана без икакве провјере. 

– Селективност и компетентност Хашког трибунала – Сектор за истраге суда, који је кројио судбине читавом једном народу и дијелио стотине година робије, оптужнице је подизао на основу жуте штампе и неоправданих медијских спекулација.

С обзиром на логику Хашког суда, заиста је право чудо како на њиховој листи нису завршили и нпр. Николетина Бурсаћ – због „нарушавања бојеве готовости и подривања војног поретка“ или Петар Пејић из Нушићеве „Ожалошћене породице” – због покушаја имовинске преваре међународних размјера, или можда чак и Бановић Страхиња – за нехумано поступање према заробљеницима.

Ова прича остаје као трајни споменик једној епохи бестидне медијске сатанизације, у којој за српске жртве није било ни мрвице емпатије, јер је матрица унапријед била потписана – а чињенице, чак и оне из школске лектире, никога нису занимале. 

ФОТО: фејсбук