Лордан – „завршни рез“

Пише: Чедомир АНТИЋ/Блиц

Критичари у Хрватској оптужују редитеља Зафрановића за југоносталгију, србофилију и коришћење филма у политичке сврхе против модерне Хрватске

 Појавили су се и ставови који филм оптужују за естетизацију насиља и занемаривање комунистичких злочина

Филм „Златни рез 1942., Дијеца Козаре“ доживео је многобројне реакције. Неке су биле очекиване, а многе нису. Најнеобичнија појава везана за одговор јавности на овај филм је уверење дела политички опредељених грађана Србије да су све околности и поруке које он носи неразлучиве са садашњим тренутком у савременој историји наше земље.

Сваке суботе у 12 сати колумне Чедомира Антића на Блиц.рс.

„Зафрановић својим филмовима не жели помирење, него поновно буђење старих идеолошких подјела и наметање колективне кривње хрватском народу.“

Андрија Други Хебранг, син вође хрватских комуниста и сарадника усташа, бивши министар здравља и ХДЗ-ов кандидат за председника репубике.

„Зафрановић и данас, кроз пројект о Козари, дјелује као великосрпски пропагандист који свесно прешућује комунистичке злочине.“

Народ.хр

„Његов опус је естетски застарио, дубоко прожет југоносталгијом и србофилијом, те потпуно слијеп за патње које је Хрватска прошла у Домовинском рату.“

Хрватски тиједник

„Зафрановић у Београду тражи новац за филмове који служе искључиво политичкој дискредитацији модерне Хрватске и оживљавању митова из доба СФРЈ.“

Директно.хр

„Усташки злочини у његовој режији постају морбидна порнографија насиља, лишена сваког дубљег умјетничког и људског смисла.“

Хрватско слово

„Зафрановић је одувијек био миљеник београдске чаршије и политичких комесара, а у Хрватској је снимао филмове који су блатили властити народ.“

Антун Врдољак

„Нитко од нас није могао претпоставити да ће се умјетничко дјело користити у пропагандне сврхе једне странке. И даље мислим, иако филм нисам видио, да је тема важна и да би било добро приказати филм на свим овим просторима, ако ништа друго онда због тематике коју обрађује“

Глумац Рене Биторајц

„Чак и ако му филм испадне добар, Лордан Зафрановић је направио свињарију. И за њу нема никакво оправдање. Најстрашнија хрватска прича није требала испасти овако. Чак и ако буде добар, „Златни рез ’42“ неће имати никаквог смисла.“ Несхватљиво је како је аутор допустио да се историјска трагедија епских размера претвори у дневнополитичко препуцавање и естрадизацију ужаса, уместо да добије достојанствен уметнички третман који жртве Јасеновца, након толико деценија чекања, једино и заслужују.

Анте Томић, хрватски писац

„Лордан Зафрановић је одани слуга режима. И то је био и прије четрдесет пет година, кад је снимио ‘Окупацију у 26 слика’. Погледаш ли пажљивије, колико год су његови филмови шокантни, наводно провокативни, они су у основи опрезни, конформистички. Сви до једног иду низ длаку власти.”

Анте Томић, хрватски писац

„Дубоко сам разочаран што је редатељ допустио да се филм користи у политичке и пропагандне сврхе… ограђујем се, дистанцирам и изражавам неслагање са ставовима, поступцима и медијским иступима Лордана Зафрановића.”

Иван Зафрановић, редитељев син

„Лордане, повуци филм са ћаци феста ако још увек имаш имало части. Или, ако не можеш, бар немој да се клањаш пред тираниновом елитом. То ти поручују твоји другови из младости.“

Горан Марковић режисер

Када је пре шест година Предраг Антонијевић снимио филм „Дара из Јасеновца“, велики број данашњих Зафрановићевих критичара досетио се националне припадности и политичког опредељења режисера, па су закукали како би управо овај хрватски режисер требао да режира овај филм. Када је Зафрановић после много мука довршио ово своје животно дело које на разне начине припрема већ четири деценије доживели смо једнодушно одбијање хрватске јавности, од кога мало одступа само пар слабашних српских гласова који се само погледом на историју и уменост разликују од хрватског националног покрета. Чак и малобројни наводно левичарски коментатори видели су велику ману у томе што је филм финансиран од стране Србије. О природи притиска са којим хрватски народ у односу на Србе живи још од времена ренесансе, сведочи и изјава Зафрановићевог сина и колеге Ивана. И он говори о злоупотреби филма – а онда се као да је у питању 1945. година ОГРАЂУЈЕ ОД СВОГ ОЦА !? Иван Зафрановић притом није јадни тинејџер кога је преплашиа истинска природа националног идентитат народа коме припада. Реч је о педесетдвогодишњаку!

Разуме се, никако да објасне шта је спорно у томе да неко сними филм у Србији и о трошку ње? Не бих рекао да има много филлмова који су током претходних година снимљени у Србији а да нису добили макар некакву помоћ државе. Било је ту филмова који су потенцирали српске злочине у ратовима из деведесетих година прошлог века. Нашао би се ту и по који филм који есенцијализује српски народ као извор зла и зочина. Има фимова у којима је уметничка собода употребљена како би били оклеветани, нетачно представљени и руглу извргнути српски мученици који су у рату са надмоћним непријатељем и његовим савезницима погинули или умрли у затворима. Пронашао би се ту макар један филм којим је режисер или сценариста подигао споменик свом тешком, урођеном и неизлечивом психијатријском стању. Ништа од тога нисмо видели у Хрватској, Федерацији Босне и Херцеговине или у албанској параџави на Косову и Метохији. Са појавом блокадерског покрета неразумвање ових чињеница и отпадништво, не од нације – већ од људскости, добили су међу Србима снажну и дефинисану политичку опцију. Поставља се питање, на који начин је овај фим злоупотребљен у политичке или страначке сврхе, што као папагаји понављају уплашени хрватски глумци, свесни да их већ због тога што су играли улоге усташа као негативаца мрзи више од 90% хрватског народа.

Био сам на премијери Зафрановићевог филма. Колико је режисер Горан Марковић део Вучићеве елите толико сам и ја. Био сам његов противник и јавни критичар све до појаве тоталитарног блокадерског покрета на универзитету где сам запослен. Стекао сам звање редовног професора годинама пре 1. новембра 2024. године. Зарадио сам и целокупно своје имања пре тога. Први сам међу српским историчарама у једну историју српског народа унео злочин у Сребреници из 1995. године. Интервјуисао сам Зафрановића за једну телевизију… Притом сам 2020. године стао на страну Предрага Антонијевића и критиковао неке сегменте ранијег Зафрановићевог рада. Какав је Зафрановић човек показао је када ме је звао на све раније пројекције свог филма, када је пристао да гостује у емисији човека који га је критиковао и на телевизији у власништву особе која је са њим раскинула сарадњу на овом филму. Да ли је било ко од промотера блокадерског покрета, почевши са Гораном Марковићем, икада у животу показао толику толеранцију и демократичност? Пажљиво сам посматрао прве редове сале у којој је одржана премијера Зафрановићевог филма. Од првих десет личности садашње власти нисам видео нити једну. Осми двојице-тројице министара и посланика нисам приметио много људи из света политике. Срео сам много универзитетских професора, верских великодостојника и новинара. Осим што су многобројни блокадери међу глумцима и режисерима одучили да се отцепе од државе и створе властите културне установе, ја нисам уочио политизацију културе или филма. Да будем прецизнији, нисам препознао ништа друго и другачије од онога чему сам сведок од промена 2000. године.

У позиву који је Зафрановићу послао Горан Марковић стоје две необичне квалификације „ћаци фест“ и „клањање тираниновој елити“. Дакле, кључна замерка режисера-режисеру, у часу у коме треба да буде промовисан један четири деценије припремани и осамдесет година очекивани филм, везана је за догађаје старе две године. То су те недопустиве злоупотребе и политичке поруке. Има у том „тражењу кавге“ на српској политичкој сцени и тој злоупотреби сваке могуће вредности како би био постигнут једнократни политички циљ, нечега одвратног и садистичког. Дакле, филм не би био проблем да није одавно предвиђен да отвори Фест, који су људи какав је Горан Марковић у међувремену одлучили да бојкотују. Када су то одлучили, а навело их је ефикасно блокирање државних универзитета које је потрајало безмало осам месеци, спремни су да плате сваку цену и сарађују са сваким како би рушећи све установе и вредности дошли до циља. Сместа је Зафрановић постао први „ћаци-Хрват“ а сви који би дошли да виде његов филм „тиранинова елита“. Све то помало подсећа на однос насилног мужа пијанице и његове породице. Алкохолисани и садистички муж-отац пропије све што је зарадио, дође кући, па пошто је насилан, суочен са изгладнелом и поцепаном децом и увелом и одраније изубијаном женом, осети некакав гнев који у суштини потиче од чињенице да је сам лош и неуспешан човек, те жени замери начин на који га је погледала, деци што су слинава, па их крвнички претуче. Горана Марковића нисмо видели као критичара Титове тоталитарне власти. Био је негде међу опозиционарима девдесетих година. Био сам колумниста Политике када је написао чувени текст о томе како би децу требало спремати, као што су некада увежбавали њега, за одлазак у свемир. Волео бих да било која балканска држава сними филм какав је његова „Турнеја“ о себи и свом учешћу у рату, а да протагонисти – почев од оног који је одобрио финансирање, до оног ко им је доносио воду и сендвиче на сет – остану живи и на слободи. Сада нас кажњава што државу нисмо претворили у тај филм недостојан и онога што је радио две или три деценије раније.

На све то дошао је и Марковићев интервју Хрватској телевизији. Без хрватске медијске, агентурне и новчане подршке блокадерски покрет на нашим државним универзитетима би био немогућ. Но, ако у ову чињеницу неко не верује, нека прочита најважније текстове и транскрипте хрватских емисија посвећених Србији. Реч је о хиљадама телевизијских прилога и новинских чланака, који Србе приказују као подљуде а Србију као распалу државу. Позива на грађански рат у Србији и коначно распарчавање наше земље било је у хрватској јавности на десетине. У свему томе Марковић предстојеће изборе види као крај грађанског рата и „револуције“ којој ће уследити „револуционарни терор“. Све то са страним медијима, који су и створили јавност где је Марковић један од корифеја, каква је НоваС. На порталу Нове С је у критици филма (аутра Дејана Шапића, објављеној 6. октобра 2026.) написана и следећа реченица: „У филму („Златни рез 1942…“) је врло тенденциозно приказана мржња усташа према Србима кроз непрекидно понављање како Србе и Јевреје треба побити све до једнога.“

Чекам блокадерске рецензије филмова Чувар из Аушвица и Шиндлерова листа.

ФОТО: Рингиер