Политичка раскрсница на Цресу, Хрватска „кроји“ Балкан

„Случајно“ окупљање активиста или стварање нове транснационалне мреже?

Пише: Српскопитање

Од студентских блокада у Србији до немира на европским улицама — гдје престаје грађански активизам, а гдје почиње политичко умрежавање које захтијева озбиљна питања?

Пише: Редакција „Српског питања“

Постоје политички догађаји који на први поглед изгледају као изоловане епизоде, али тек када се повежу у ширу слику, отварају питања о којима јавност има право да зна више. Један од таквих случајева је скуп активиста из Србије и других земаља на хрватском острву Црес, одржан крајем септембра, о којем је писао београдски „Информер“.

Према објављеним информацијама, скуп под називом „Democracy Re Camp“ био је посвећен изградњи активистичких покрета и мрежа, а међу учесницима су били представници појединих организација и иницијатива из Србије, Словеније, Румуније, Бугарске и других земаља. „Информер“ је 18. октобра објавио и текст у којем указује на везе између учесника скупа и људи који су повезани са протестима у Француској и Албанији.

То су озбиљни наводи. Али управо зато захтијевају озбиљну анализу, провјеру чињеница и одговоре на питања која се не могу свести ни на партијске слогане ни на политичко навијање.

Од Србије до Европе — постоји ли заједнички модел дјеловања?

Посљедњих година европски политички простор обиљежавају масовни протести, сукоби демонстраната и полиције, блокаде саобраћајница, студентски покрети и дубоко неповјерење према институцијама. Узроци су различити: од незадовољства економским приликама и политичким елитама до питања корупције, јавних слобода и односа власти према грађанима.

Међутим, у времену дигиталних комуникација активисти више не дјелују искључиво унутар граница својих држава. Они размјењују искуства, методе организације, медијске стратегије и начине мобилизације присталица. То само по себи није незаконито нити необично. Политички покрети су одувијек учили једни од других.

Право питање настаје онда када се таква сарадња представља као спонтано, искључиво домаће буђење, а истовремено се њени организатори повезују са широм мрежом међународних активиста.

Да ли се на таквим скуповима само размјењују искуства о демократском организовању? Да ли се разрађују стратегије за протесте и изборне кампање? Или постоје и конкретни планови за координацију политичких активности у више држава?

На та питања не може се одговорити претпоставкама. Одговори се налазе у програмима скупова, записницима, јавним изјавама учесника и провјерљивим доказима о евентуалној координацији.

Управо зато је случај Цреса заслужио више пажње него што је добио као још једна дневнополитичка вијест.

Шта је спорно у случају Цреса?

Према писању „Информера“, међу учесницима скупа били су активисти из Србије и представници организација из више европских земаља, док је међу говорницима наведен и Ноа Жирардо, кога тај лист повезује са протестима у Француској.

Та информација отвара простор за легитимно питање: какве су стварне везе између различитих активистичких кругова и да ли се оне завршавају на размјени искустава или прерастају у организовану политичку сарадњу?

Али мора се направити важна разлика. Учешће на истом семинару није доказ да су сви учесници одговорни за поступке других људи, нити је само по себи доказ да је неко организовао насиље. За такве закључке потребни су конкретни докази о улогама, намјерама и дјеловању појединаца.

Ипак, јавност има право да пита ко организује овакве скупове, ко их финансира, који су им циљеви и какве резултате желе да постигну. Ако је ријеч о активностима које претендују да утичу на политички живот једне земље, транспарентност није непријатељ демократије — она је њен услов.

Србија као примјер или полигон?

Посебно осјетљиво питање јесте положај Србије у овој причи.

Студентски протести и блокаде у Србији имају домаћи политички и друштвени контекст. Њихови учесници нису једна хомогена група, немају нужно исте мотиве и не могу се сви свести на један политички центар. Међу њима има оних који желе институционалне промјене, оних који траже одговорност власти, али и различитих политичких актера који у протестима виде прилику за остваривање сопствених циљева.

Зато је погрешно унапријед прогласити сваки протест страним пројектом. Али је једнако погрешно одбити свако питање о међународним везама, обуци активиста, организационим моделима и политичким интересима који могу пратити такве процесе.

Србија има право да зна да ли неко из иностранства покушава да утиче на њен политички живот. Исто тако, сваки грађанин има право да сарађује са људима из других земаља, да критикује власт и да тражи промјене мирним и законитим путем.

Граница између та два права не одређује се политичком припадношћу, него чињеницама, законом и стварним поступцима.

Ако су на Цресу разрађиване стратегије политичког дјеловања у више држава, јавност би требало да зна шта је био њихов садржај. Ако су у питању били искључиво едукативни програми, и то треба јасно представити. Ни један ни други закључак не треба доносити без увида у доказе.

Немири у Европи и опасност од политичког етикетирања

Француска и Албанија су земље са сопственим политичким, социјалним и институционалним проблемима. Протести у њима не могу се објаснити само утицајем активиста из Србије, као што се ни дешавања у Србији не могу свести на дјеловање једне међународне групе.

Ако постоје појединци који су учествовали у више различитих протестних покрета, то је чињеница коју је могуће провјерити. Али да би се доказало да постоји заједнички центар који планира или координише насиље у различитим земљама, потребно је утврдити конкретне везе: договоре, комуникацију, финансирање, оперативне планове или друге поуздане доказе.

Без тога, политичка повезаност и заједнички наступи могу бити основ за даље истраживање, али нису довољни за коначну пресуду.

Насиље над полицијом, паљење јавне имовине и напади на институције не могу се оправдати политичким циљевима. Исто тако, мирни протести, критика власти и грађанско организовање не смију се аутоматски проглашавати насиљем или рушењем државе.

Демократија подразумијева и право на протест и одговорност за незаконите поступке.

Ко финансира активизам и ко одређује његове циљеве?

Једно од најважнијих питања у свакој анализи међународних активистичких мрежа јесте финансирање.

Ко стоји иза организације скупова? Да ли учесници путују о свом трошку или постоје донатори? Да ли су средства јавна, приватна или долазе из фондација и међународних програма? Који су услови финансирања и постоје ли обавезе према донаторима?

То су легитимна питања која треба постављати свим организацијама — без обзира на то да ли подржавају власт, опозицију или неки грађански покрет.

Само финансирање из иностранства није доказ незаконитог дјеловања. Али скривено финансирање, сукоб интереса или прикривање стварних циљева могу представљати озбиљан проблем, зависно од конкретних чињеница и важећих закона.

Зато би најбољи одговор на сумње у вези са Цресом био објављивање доступних података о организаторима, програму, донаторима и закључцима скупа. Уколико постоје докази о недозвољеној координацији насиља, они морају бити предмет независне провјере и поступања надлежних органа.

Зашто је ово важно за српски национални интерес?

Српски национални интерес не може се свести на одбрану било које власти, као што се ни демократија не може свести на право једне политичке групе да прогласи себе јединим представником народа.

За Србију је важно да њене институције буду стабилне, да грађани могу слободно да изражавају незадовољство, да се избори одржавају у фер условима и да се политички сукоби рјешавају без насиља. Подједнако је важно да се одлуке о будућности државе доносе у складу са вољом њених грађана, а не под притиском било којих спољних или унутрашњих центара моћи.

Због тога случај Цреса треба посматрати и кроз призму ширег питања: како мале и средње европске државе штите свој политички суверенитет у времену када се активизам, медијске кампање и политичко организовање све лакше преносе преко државних граница?

То питање није усмјерено против међународне сарадње. Оно тражи да сарадња буде транспарентна, да политичко дјеловање буде одговорно и да се грађани не користе као средство у туђим интересима.

Србији нису потребне ни неосноване оптужбе ни наивно затварање очију пред могућим политичким утицајима. Потребни су јој озбиљна истрага, слободни медији, институције које раде свој посао и јавност способна да разликује чињеницу од пропаганде.

Закључак: Црес заслужује одговоре, а не пресуде без доказа

Скуп на Цресу отворио је питања која се не могу одбацити само зато што их је покренуо један медиј, али ни прихватити као коначну истину само зато што су објављена у ексклузивном тексту.

Ако постоји међународна мрежа која повезује политичке активисте, размјењује искуства и организује заједничке кампање, то треба истражити. Ако постоје докази да су појединци учествовали у планирању насиља, одговорност мора бити индивидуална и утврђена у законитом поступку. Ако таквих доказа нема, нико не би смио бити проглашен кривим само због политичких веза или учешћа на семинару.

Највећа опасност за једно друштво није само могућност да неко покушава да утиче на његову политику. Опасност је и у томе да јавност престане да поставља питања, да институције престану да траже доказе и да политичке етикете замијене истину.

Црес зато није повод за брзе пресуде, већ за захтјев за потпуном транспарентношћу. Ко је организовао скуп? Шта је на њему договорено? Ко га је финансирао? Постоје ли доказиве везе са организацијом насилних протеста у другим земљама?

То су питања на која јавност заслужује одговор.

Јер, у времену великих политичких потреса, суверенитет се не брани гласнијом паролом, него истином, одговорним институцијама и способношћу једног народа да самостално одлучује о својој будућности.

ФОТО: Српскопитање