Каква вјера – такви и свеци…
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Дубровачка бискупија је још 2013. године објавила информацију о покренутом поступку за проглашење блаженима деветорице фрањеваца, међу којима се налази и Дионизије Јуричев, усташки функционер и свештеник повезан са присилним покатоличавањем српског народа у Независној Држави Хрватској. Сам поступак је покренула Фрањевачка провинција Светог Јеронима са сједиштем у Задру, још 2008. године.
Подсјетимо се злогласних ријечи Дионизија Јуричева, а које историјска литература биљежи у контексту усташке политике прогона и присилног покатоличавања Срба:
„У овој земљи не може живјети нико више осим Хрвата, јер је ово земља хрватска, а ко се неће покрстити, ми знамо што ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима дао очистити од пилета све до старца, а ако буде потреба, учинићу и овдје, јер данас није гријех убити ни мало дијете од седам година, које смета нашем усташком покрету.
Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо… Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знате – када је потребно, узимам стројницу у своје руке и таманивам све од колијевке што је против хрватске државе и власти.”
Фра Дионизије Јуричев рођен је 19. марта 1915. године у Водицама. Био је фрањевац, римокатолички свештеник и функционер хрватског усташког режима, повезан са Антом Павелићем. Наведена изјава везује се за љето 1941. године и говор одржан у Стези код Суње, Банија.
Погинуо је 16. септембра 1943. године у засеоку Бутиге код Дицма (Јужна Далмација), у вријеме борби између партизанских и њемачких снага. Околности његове смрти у изворима се различито описују, па их не треба представљати као потпуно неспорне али је у сваком случају ликвидиран од стране партизана, да ли у самој борби или као заробљен па накнадно убијен.
Човјек чије се име повезује са усташким режимом, пријетњама убијањем дјеце и политиком присилног покатоличавања српског народа налази се међу кандидатима за црквено проглашење „блаженим“.
Поступак за беатификацију није исто што и канонизација, нити је Јуричев тиме већ проглашен свецем. Али сама чињеница да је укључен у овакав поступак отвара озбиљно питање историјске одговорности и начина на који се вреднује прошлост кандидата за црквено признање светости.
Може ли се говорити о мучеништву (будући да се представља као мученик којег су српски партизани ухватили, мучили и убили), а истовремено занемарити историјске доказе о директној подршци усташкој идеологији и присилном вјерском преобраћању?
Историјске чињенице не смију бити потиснуте у други план само зато што је ријеч о припаднику свештенства. Страдање једног човјека не брише његову одговорност за оно што је чинио, подржавао или за шта се залагао.
Истина о страдању српског народа не смије зависити од тога ко је носио униформу, ко свећеничку одору, а ко је злочине чинио у цивилној одјећи. У геноциду над српским народом учествовали су људи различитих занимања и друштвених положаја, а одговорност починилаца не може се умањивати нити прикривати њиховом вјерском припадношћу, положајем или одсуством униформе. Сви који су непосредно учествовали у прогону, присилном покатоличавању и физичком уништавању Срба морају се посматрати кроз призму својих поступака и историјске одговорности…јер су сви радили на истом циљу – сатирању српског народа.
ФОТО: фејсбук
