Бестелер – побједник или побијеђени?

Пише: Српскопитање

Хоће ли вучин написати књигу „Како сам побиједио обојену револуцију“ и хоће ли она бити бестселер или ће можда дати наслов „Како су ме патосирали студенти“? дај мало и духовитости

„Како сам побиједио обојену револуцију — и изгубио предговор од студената“

Можда би Александар Вучић једног дана заиста могао да напише књигу о својој политичкој борби са студентима. Само је питање да ли би на корицама стајао наслов „Како сам побиједио обојену револуцију“ или би, послије свих перипетија, издавач предложио нешто мало искреније: „Како су ме патосирали студенти — а ја мислио да је то државни удар!“

Ево како би то могло да изгледа.

Прво поглавље: Све је под контролом!

Предсједник сједа за радни сто, отвара лаптоп и почиње да диктира:

„Драги читаоци, када су студенти кренули на улице, знао сам да је ријеч о озбиљном изазову. Зато сам одмах формирао радну групу, одржао пет конференција за медије, обратио се нацији и објаснио да је све дио великог плана.“

Уредник га прекида:

— Предсједниче, а какав је био план?

— Да се ситуација смири!

— А јесте ли је смирили?

— То ће бити у другом тому!

Друго поглавље: Студенти не читају саопштења

Испоставило се да постоји један озбиљан проблем у политичкој теорији: студенти понекад не слушају конференције за медије, не одустају послије телевизијских гостовања и не враћају се кући зато што им је неко објаснио да су изманипулисани.

Још горе — постављају питања.

А питања су незгодна ствар. На њих се не може одговорити само бројем изграђених километара ауто-пута, отварањем нове фабрике или реченицом да држава никада није била јача.

Треће поглавље: Обојена револуција у црно-бијелој техници

Када власт сваки протест назива обојеном револуцијом, прије или касније мора да одговори на једно једноставно питање: ако су сви демонстранти инструисани из иностранства, ко је онда одговоран за домаће незадовољство?

Није баш лако сваку бригу грађана упаковати у теорију завјере. Нити је сваки студент који тражи одговор нужно нечији плаћеник.

Јер ако се незадовољство шири међу младима, можда није проблем само у боји револуције — можда је проблем у томе што су некима досадиле исте политичке боје.

Четврто поглавље: Бестселер или приручник за политичко преживљавање?

Издавач већ размишља о маркетингу.

На једној полици стоји замишљена књига „Како сам побиједио обојену револуцију“. На другој, нешто скромније издање: „Како су ме патосирали студенти — практични водич за власт која је повјеровала у сопствену непобједивост“.

Прва би могла да добије свечану промоцију, говорницу, телевизијски пренос и десетак рецензија прије него што је ико прочита.

Друга би можда имала мањи тираж, али би могла да буде занимљивија за читање. Нарочито ако би аутор у њој признао да политичка моћ није исто што и неограничено повјерење народа.

А што се бестселера тиче, постоји једна опасност: књигу могу да купе сви чланови странке, али то још не значи да су је прочитали. А ако је прочитају студенти, могли би да напишу наставак.

Наслов наставка?

„Како смо положили испит из демократије, а професор пао на поправном.“

Наравно, све ово је сатирична замисао, а не тврдња да Вучић заиста припрема такву књигу.

Јер у политици је највећа иронија то што власт може да контролише добар дио телевизијског програма, да организује конференције и да бира наслове у новинама — али не може декретом да нареди људима шта ће мислити.

А можда би најбољи наслов књиге ипак био:

„Нисам ја изгубио студенте — само су они престали да ме слушају.“

И то је, за политичара који је навикао да има посљедњу ријеч, можда најнеугоднији завршетак сваког поглавља.

ФОТО: фејсбук