Кад побједник не зна шта ће са побједом
Пише: Томо МИЉАНИЋ
Људи са Листе – боље рећи са Списка – појма немају шта ће са побједом. Ништа се не зна: ни ко ће бити предсједник Владе, ни министри, ни предсједник Скупштине… Очигледно нису очекивали побједу, већ су се једноставно припремали да прогласе крађу избора како би изазвали грађански рат.
Али „Жвалави Педер“ брже боље их је предухитрио и прогласио пораз онако културно, демократски. Стварно би било глупо да је до рата дошло, био би то најкретенскији рат у историји човјечанства. „Жвалави Педер“ је саморекао бујрум извол’те, послужите се. А побједници ко какво дивље племе засједоше за богату трпезу звијерећи око себе, гледајући кога да избубетају.
На срећу, ту је прва или друга генерација људи из Црне Горе, искусна, па ће, на велику срећу Србије, они преузети кормило власти и брод усмјерити према Црној Гори ка’ ’45. Шта би тада (’45) Србија да јој није било ослободилаца из Црне Горе?
Људи из Црне Горе изузетно воле Србију, баш као што пчелари воле своје пчеле – његују их, штите и пуштају на миру да раде оно што највише воле. А то је да раде. Мед узимају само када меда има.
За разлику од ’45. године, када су ослободиоци морали да се задовољавају вилама, кућама и становима, овај пут им је кошница пуна. Накупио „Жвалави Педер“ девиза и злата, напунио амбаре, магазе робне и ратне резерве… – љепота.
Сада ће пчелари из Црне Горе ослободити кошницу вишка, а несложне пчеле неће болети ништа, мало дима док се не узме мед и то је то. Очекивати је да се кошница прошири новим кредитима, гре’ота је да пчеле немају простора за рад у наредних педесетак година. Студентима телетабисима треба дати нова празна саћа, побогу, па они су само дјеца која воле да раде за другога.
Ништа ново, историја се понавља и све је већ виђено – дежа ву.
ФОТО: Српскопитање
