Муслимани из Сребренице и Поточара, ко је од вас свједочио паљењу Ненада Ранкића?
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
„У јануару 1993. године сам од заробљених припадника ТО Сребреница, а међу којима је био и зет Орић Насера, који ми је лично причао да је мог сина највише мучило лице звано Пицан из Глогове, затим Хасан Мехмети који је био мој комшија, а сада се налази у Тузли, те још једно лице из села Пале, општина Сребреница по имену Кемо. Мучење се огледало у томе што су мог сина палили лампом на плин за летовање, везали су га за шљиву, жива сјекли ножем. То су радили у мјесту Поточари, код фабрике акумулатора. од стране ТО Сребреница жив заробљен али како сам ја добила информације, био је лакше рањен. Након пет дана према мојим информацијама, мој син је убијен, а претходно је мучен тако што је жив паљен и од тих повреда је у великим мукама и умро.
Мој други син Предраг је заједно са Ранкић Живојином крадом ишао ријеком Крижевицом до фабрике акумулатора гдје су непосредно испред фабрике поред обале ријеке примијетили беживотно тијело у ручним колицима. Пошто су претпостављали да је то тијело мог сина Ненада, они су уз помоћ једне жене Ромкиње и њеног мужа, успјели довести колица на територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Том приликом су мој син Предраг и муж Борисав препознали Ненада иако је његово тијело како су ми они рекли, било потпуно унакажено од посљедица паљења, ја лично нисам видјела тијело свог сина јер ми то нико није дозволио али сам након неколико мјесеци од новинара из Велике Британије добила видео снимак на коме се види тијело мог покојног сина Ненада, те да око његовог тијела које је још давало знаке живота Насер Орић игра коло. Ту је такође било више становника села Поточари.“, наводила је за медије Иванка Ранкић, мајка запаљеног Ненада Ранкића.
Ненад Ранкић, рођен 1967. године, везан за дрво и горећи у пламену, (највјероватније 26. маја 1992. године), дозивао је мајку Иванку.
ФОТО: фејсбук
