Највише волимо оно што нам је живот, толико пута, покушао одузети

Пише: Јован ЊЕГОВИЋ ДРНДАК

Постоји код Срба у данашњој Хрватској нешто што се ријетко среће код Срба у Србији. Нека необјашњива, упорна, готово болна љубав према завичају. Према камену, драчи, шкртом комаду земље, старој кући и небу под којим су се рађали и умирали њихови преци. Можда нам је то неки усуд. Да највише волимо оно што нам је живот толико пута покушао одузети.

У једном далматинском селу, испред своје куће, сједи жена од осамдесетак година. Лице јој је такво да бисте јој тешко дали више од шездесет. Мирна, достојанствена, готово нестварно лијепа у својој старости.

Деведесетих година, у Задру, претукли су је готово насмрт. Везали су јој руке лисицама и тукли је. Једва је преживјела. Извукли су је захваљујући рођеном брату који је, неким чудом, познавао некога ко је тада могао помоћи.

Послије „Олује“ завршила је у Београду. Радила је у некој трговини. Покушавала је живјети и некако саставити оно што је од живота остало.

Једног дана неки Београђанин, који је свакодневно долазио у трговину, рече јој: „Гледам те овдје сваки дан како причаш и никако да научиш српски!“

Можда је за њега то била тек успутна примједба. Можда је већ сљедећег тренутка заборавио шта је рекао. Али она није могла да заборави.

Те су је ријечи погодиле готово као они ударци у Задру. Јер човјек може преживјети батине, понижења и прогон, али тешко подноси када му се, након свега, и међу својима оспори оно једино што је успио сачувати, језик којим га је мајка успављивала, говор његовог дјетињства, ријечи материне.

Отишла је у Аустралију. На други крај свијета. Далеко од Задра, Београда, Далмације. Далеко од свега што ју је бољело.

Али од завичаја није могла побјећи. Послије десет година вратила се у своје село, својој кући, обновила шта је и како знала и могла. И ено је, још увијек сједи пред кућом. О свом јаду готово никоме не говори. Не зато што је заборавила, него зато што памти. И зато што се боји да би неко и због њене приче могао настрадати ако би се сазнало шта је преживјела, ко јој је то учинио и како се спасила.

Нема у тој кући великог богатства. То као да и није кућа, него нека осматрачница. Нема ничега због чега би се човјек, размишљајући само разумом, морао вратити с другог краја свијета.

Али има оно што се не може купити. Ту су гробови њених предака. Ту је углачани камен са прага куће преко којег су генерације пролазиле. Ту је камен који памти кораке њених родитеља. Ту је небо које је гледала као дијете.

И ту, под тим истим небом, жели дочекати свој посљедњи дан.

Можда управо у томе лежи тајна оне необичне љубави далматинских Срба према завичају. Не воле они тај камен зато што је плодан, нити драчу зато што је лијепа. Воле их зато што су њихови, натопљени крвљу њихових дједова у борбама против Турака и душмана. Зато што у њима препознају себе, своје мртве и живе, пјесму ускока и сердара, своје дјетињство и све оно што им нико није могао одузети.

Понекад човјек читав живот носи у себи само једну жељу, да се врати тамо одакле је потекао. Да још једном сједне пред своју кућу. Да осјети мирис борова и смиља и зов ћукова који одзвања кроз врелу ноћ, топлину сунца и врелину камена. Да се, када дође вријеме, придружи својима под својим небом.

На својој земљи. И ово није измишљена прича.

Та жена је, ето, и данас пред својом кућом у једном далматинском селу. Понекад јој поглед одлута као у неку даљину, у прошлост, гдје одзвања радост дјеце око куће и дозивање чобана који уз пјесму пјевају о јунаштву котарских сердара и српским гуслама.

И тад би само онај ко би се добро загледао примијетио како јој у модром оку затрепери суза, као кад повјетарац пређе преко локве под Велебитом…

ФОТО: фејсбук