Када политичка мржња побиједи људскост, дно које Србија није заслужила
Морбидна објава са лажном читуљом Драгана Ј. Вучићевића, главног и одговорног уредника Информера показује колико далеко може да оде политичка острашћеност. Када нестану границе пристојности, више није ријеч о политичкој борби, већ о озбиљном моралном посрнућу једног друштва
Пише: Српскопитање
Постоје ствари које се не раде. Постоје границе које се не прелазе, без обзира на политичка увјерења, идеолошке разлике и личне анимозитете. Једна од тих граница јесте људско достојанство, а посебно однос према смрти.
На друштвеним мрежама појавила се морбидна објава у којој је објављена лажна читуља Драгана Ј. Вучићевића, са фотографијом, датумом наводне смрти и подацима о сахрани. Аутор профила је, притом, означио да је ријеч о садржају генерисаном вјештачком интелигенцијом.
Неко је (под именом Драган на фејсбуку), дакле, одлучио да политичко неслагање претвори у морбидну представу о нечијој смрти.
Није овдје више питање да ли неко подржава Вучићевића, да ли гледа Информер, да ли се слаже са његовим ставовима или га сматра политичким противником. Свако има право на критику, сатиру, неслагање, па и најоштрији политички обрачун аргументима. Али пожелети некоме смрт, правити лажну посмртницу и јавно се поигравати нечијим нестанком из живота – то није ни храброст, ни духовитост, ни политички активизам.
То је морално посрнуће.
НИЈЕ БОЛЕСТ СВЕ ШТО БОЛИ!
Одавно је политичка сцена Србије оптерећена увредама, етикетирањем, дехуманизацијом политичких противника и атмосфером у којој се људи све мање посматрају као људи, а све више као непријатељи које треба поразити, понизити или уклонити из јавног живота.
Посебно забрињава што се овакви поступци појављују у окружењу људи који себе представљају као носиоце нових вриједности, моралне обнове и борбе за боље друштво. Каква је то борба за пристојнију Србију ако се нечија смрт користи као средство политичког исмијавања? Каква је то демократија у којој се противник не побјеђује аргументима, него му се прави посмртница?
И какву поруку шаљу они који овакве објаве праве, дијеле и одобравају?
Није проблем критиковати власт. Није проблем критиковати новинаре, медије, политичаре и јавне личности. Напротив, слобода критике један је од темеља демократског друштва. Али слобода не значи одсуство сваке одговорности, а политичка припадност никоме не даје право да понижава туђе достојанство.
Србија је друштво које је прошло кроз превише трагедија, губитака, ратова и стварних посмртница да би се нечија смрт претварала у средство политичке забаве.
Зато ово није питање Драгана Ј. Вучићевића. Ово је питање свих нас. Питање границе испод које једно друштво више не би смјело да иде.
Ако је неко спреман да се радује замишљеној смрти човјека само зато што га политички не подноси, онда би морао добро да размисли о сопственим вриједностима.
ДНО НИЈЕ КАДА СЕ ПОЛИТИЧКИ НЕ СЛАЖЕМО. ДНО ЈЕ КАДА У ТОЈ НЕСЛОЗИ ИЗГУБИМО ОСЈЕЋАЈ ЗА ЉУДСКОСТ
Србији нису потребни нови ровови мржње, лажне посмртнице и политички линч. Потребни су јој разум, одговорност, достојанство и минимум поштовања према сваком човјеку.
Јер ако је ово лице борбе за боље друштво, онда се заиста морамо запитати – какво то друштво градимо и какви људи у њему желимо да будемо?
Јадна Србијо, шта ћеш још све да доживиш!
Небески народе, отријезни се!
ФОТО: Српскопитање/фејсбук
