Упоредимо Козарац и Кравицу!
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Након што су муслиманске јединице из Сребренице, у другој половини децембра 1992. године, ушле у село Глогова, насеље Кравица (у општини Братунац) се нашло у потпуном муслиманском окружењу. Услиједио је једнодневни муслимански напад 7. јануара 1993. године у којем је убијено 49 Срба, а заробљен Константин Поповић који је такође убијен, након неколико седмица заточеништва у злогласној „Згради“, „сребреничком „Аушвицу“, како су га Срби назвали. Остало становништвио Кравице успјело је да побјегне у Србију. Хашки трибунал је напад на Кравицу оцијенио као легитиман, убијене Србе као легитимне војне циљеве – и нико није одговарао за њихова убиства и протјеривање осталог становништва.
Засједама у Хамбаринама и на Јакуповића брду, убијањем и рањавањем Срба, становници муслиманских села у општини Приједор показали су да се непријатељи Срба и да у наставку рата могу бити озбиљан проблем у функционисању Републике Српске на тој територији – и бивају нападнута од српских бораца који су се у тим данима налазили и у ЈНА која је формално нестајала и у Војсци Републике Српске која је и формално и суштински настајала. За разлику од Кравице у којој су борбе трајала пола дана, у Козарцу су трајале три дана, од 24. до 26. маја 1992. године. Наоружани становници Козарца и остало становништво, ни након тродневних борби није могло одбранити своје насеље и, у немогућности бијега на простор друге државе (као што сје то урадило становништво Кравице), предали су се у великом броју, заједно са осталим становништвом.

Када се саберу све пресуде Хашког трибунала и домаћих судова везане искључиво за регију Приједора и Козарца, укупан број изречених година износи више од 500 година затвора, уз двије доживотне робије.
За злочине над Србима у Кравици, Шиљковићима и Јежештици нико од муслимнских војника није одговарао, нико од муслиманских цивила није одговарао за ратне злочине пљачкања.
„Република Босна и Херцеговина“ је 1992. године постала држава-експеримент Запада у којој је за Србе и Српкиње планирано да буду грађани трећег реда (Муслимани и Хрвати су равноправно били грађани првог и другог реда) и, као такви: трећеразредни, могли су, као „легитимни војни циљеви“, бити убијани, силовани, масакрирани – без страха од затворских казни.
Постављам питање шта би муслиманске јединице из Сребренице урадиле српском становништву из Кравице, да није успјело да побјегне у Србију? Примјер заробљеног Константина Поповића показује да би их све побили. Да ће га убити, знали су и у моменту заробљавања. Навели су за 7. јанауар 1993. године 50 убијених Срба, а било их је 49, плус Константин Поповић.
ФОТО: фејсбук
