Патријарх Порфирије је мета напада јер је српски а не антисрпски као што би они хтјели
Пише: Спасоје ТОМИЋ, магистранд историје
У савременом друштвено-политичком дискурсу Србије сведоци смо континуираних, методолошки препознатљивих и идеолошки мотивисаних насртаја на институцију Српске православне цркве (СПЦ) и њеног предстојатеља, Њeгову светост Патријарха српског господина Порфирија.
Ови напади, који најчешће долазе из кругова самопроглашених „студентско-блакодерских“ и анархољевичарских формација, не представљају случајне девијације јавног мњења нити наивне изливе друштвеног револта.
Напротив, ријеч је о студиозној и оркестрираној кампањи чији је циљ подривање темеља традиционалног идентитета српског народа и разградња последњег бастиона духовне и културне самоодрживости пред таласом глобалистичке и евроунијатске дегенерације.
Посматрано из угла савремене социологије и политичке филозофије, актери који предњаче у нападима на Патријарха Порфирија окупљени су око идеологије која спаја ултраљевичарски анархизам, постмодерни нихилизам и отворену аверзију према свему што има национални, традиционални и светосавски предзнак.
Ови субјекти, често дезоријентисани у глобалистичким матрицама и конзумеристичким вриједностима западне цивилизације, у Цркви не виде само духовну заједницу, већ есенцијалну препреку потпуној асимилацији. Њихова такозвана „демократска“ и „блокадерска“ реторика није усмјерена ка социјалној правди, како то лажно приказују, већ ка деструкцији свих друштвених ауторитета.
Напад на Патријарха је у суштини напад на сваки облик вертикалног поретка, морала и колективног памћења. У том контексту, анархољевичарски активизам постаје користан инструмент у рукама оних центара моћи којима смета сваки глас који се оглашава у одбрани суверенитета, породичних вриједности и националног достојанства.
Његова светост Патријарх Порфирије налази се на удару управо због своје непоколебљиве посвећености очувању јединства Цркве и народа, али и због јавног и аргументованог супротстављања наметнутим вриједностима које деградирају људску личност и породицу.
Патријарх доследно заступа став да црквени етос не може бити подређен дневнополитичким интересима било које идеологије, било да долази са деснице или љевице. Његово позивање на єванђеоске вриједности, косовски завјет и светосавски пут представља директну негирајућу тезу пројектима културног инжењеринга чији је циљ стварање „новог човјека“ лишеног историјског памћења, традиције и вјерског идентитета.
Управо због тога што је српски, а не антисрпски патријарх што гласно говори у име свог народа и штити његове светиње и виталне интересе он постаје главна мета медијског линча.
Напади на Патријарха српског Порфирија од стране анархољевичарских и блокадерских структура нису ништа друго до очајнички покушаји маргиналних група да наметну деструктивни наратив већинском српском народу. Међутим, историјско искуство Српске православне цркве показује да су све буре и олује пролазне, док духовне истине остају непроменљиве.
Одбрана Патријарха Порфирија данас није само чин поштовања према првојерарху наше Цркве, већ суштински чин одбране опстанка српског народа, његовог културног и моралног интегритета. Док год Српска православна црква стоји као ослонац наше духовне вертикале, српски народ има снагу да опстане на свом путу праведности, Светосавља и српског интегрализма.
ФОТО: фејсбук
