Политички лешинари у одијелу лажних Месија

Како Немања Шаровић продаје радикалски мрак као нову наду

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Политички муљ у Србији избацио је на површину многе профитере, али ријетко ко са толико дрскости и неваспитања покушава да силује здрав разум народа као Немања Шаровић. Човјек који је деценијама паразитирао на најгорем радикалском шовинизму, галами и уличарском понашању у Скупштини, данас је навукао маску моралне громаде и заштитника нације.

Та јефтина естрадизација и провокативни ријалити наступ који форсира по друштвеним мрежама нису никакав патриотизам, то је очајнички крик политичког мртваца који покушава да преживи на рачун туђе несреће и оправданог гнијезда народног незадовољства.

Његов цјелокупни јавни наступ своди се на огољену агресију и недостатак елементарне културе. Годинама је његова једина улога била да буде страначки јуришник који вриштањем, примитивним упадицама и скандалима минира сваку цивилизовану расправу. Тај исти истрошени рецепт данас продаје под фирмом некаквог покрета, док му је стварни програм, чиста нула.

Он не нуди рјешења за Србију, он не нуди економске програме, нити га занима стварна судбина народа. Његов једини циљ је да кроз простачке провокације измами који јефтин лајк од публике, глумећи једину безгријешну икону на загађеној сцени.

Највећа срамота и цинизам леже у његовом патетичном преиспитивању односа Србије и Европске уније. Те јефтине дилеме које пласира пред камерама нису никаква геополитичка стратегија, већ најобичнији популистички шунд намијењен онима који не виде да их овакви политички шарлатани гурају у потпуну изолацију и пропаст. Шаровић и његови истомишљеници се хране тензијом, сију мрак и профитирају на страху, надајући се да ће народ заборавити ко су они, одакле су испузали и какву су политику годинама слијепо служили.

Али огледало Србије је неумољиво и не може се разбити гласним урлањем пред камерама. Политички паразити који немају никакво знање, писменост ни план, већ само сирову агресију и провокацију, осуђени су на историјско сметлиште. Када се угасе екрани и утихне та кафанска вика, иза његове лажне платформе не остаје ништа осим празнине, јефтиног популизма и срамоте.

Србија није приватни полигон за иживљавање неваспитаних политичких кловнова, а вријеме у којем се простачка опструкција продавала као национални интерес је неповратно завршено.

То његово уличарско и провокативно понашање пред камерама није никаква политичка борба, већ обичан параван за недостатак било какве озбиљне идеје или програма. Умјесто да понуди конкретна рјешења за стварне проблеме грађана, он се ослања на агресивне упадице, дрскост и јефтине перформансе који су дубоко неваспитани и увредљиви за сваког пристојног човјека у Србији.

То је простачки манир који је пренио из својих радикалских дана, гдје се величина политичара мјерила тиме колико гласно може да виче, прекида саговорнике и прави скандале.

Тај конфронтирајући стил, у којем нема ни трунке политичке културе нити елементарног поштовања према публици, служи искључиво за скретање пажње и сакупљање јефтиних поена на друштвеним мрежама. Он не разговара са народом, он урла на политичку сцену; он не аргументује своје ставове, он етикетира и провоцира све око себе.

Такво бахато понашање јасно доказује да он Србију и њене грађане не види као друштво које треба развијати, већ као публику у сопственом ријалити програму гдје је он главни глумац.

Тај простачки популизам и стална потреба за изазивањем инцидената нису ништа друго до огољени доказ немоћи и политичке фрустрације човјека који је давно остао у прошлости.

У Шведској и уређеним правним државама такво понашање на улици, уношење људима у лице са камером, агресивно узнемиравање и провоцирање пролазника, брзо би се подвело под малтретирање и нарушавање јавног реда, па би полиција одмах реаговала. Међутим, на политичкој сцени у Србији такав улични популизам пролази под маском „слободе говора“ и политичке борбе, због чега такви ликови нажалост имају простор да неометано праве циркус од јавног простора.

Зато на самом крају треба гласно и без увијања рећи оно што јавност у Србији одавно препознаје: вријеме политичких шарлатана који сопствену празнину крију иза агресије и јефтиног патриотизма незаустављиво истиче. Немања Шаровић и његова истрошена, неваспитана реторика нису никаква алтернатива, већ само нуспроизвод политичког муља из којег је давно требао да нестане.

Србији нису потребне уличарске провокације, галама и нови лажни пророци који профитирају на сумњама и страховима народа. Грађани траже достојанство, писменост и конкретна рјешења, а не јефтини радикалски шунд упакован у нове профиле и кратке видео-снимке. Када се једном коначно спусти завјеса на овај провокативни ријалити, иза њега неће остати чак ни одјек остаће само историјска опомена о томе како ниско може пасти политичка култура када се функције и јавна ријеч препусте људима без плана, знања и елементарног кућног васпитања.

Његово непрекидно обијање прагова по улицама, пресретање пролазника и јефтино провоцирање пред упаљеним камерама јасно доказују да он нема шта друго да понуди осим уличарских скандала. Та његова политичка представа је коначно завршена, а народу у Србији је заиста доста јефтиних кловнова!

ФОТО: фејсбук