Када монаха оптужбе што говори о спасењу

Пише: Српскопитање

Има нечег дубоко погрешног у времену у којем се монаху замера што говори о спасењу, а патријарху што позива на мир. Као да се од Цркве очекује да најпре изговори оно што одговара дневној политици, па тек онда оно што вековима говори у име Јеванђеља.

Управо се у томе огледа проблем текста „Рафаилова мртва теологија“, објављеног на порталу „Нови Исток“. Његов аутор Драган Ћузулан из духовне опомене архимандрита Рафаила Бољевића изводи закључке који задиру много даље од онога што је у тексту као основ за критику представљено. Игуману манастира Подмаине приписује се теологија која наводно одустаје од човека и његове одговорности за свет.

Повод је изјава оца Рафаила о људима који су гласали за студентску листу и његово упозорење да се не треба исцрпљивати уверењем да ће промена власти, политичких или економских прилика сама по себи донети оно за чим човек суштински трага. Аутор посебно проблематизује то што је архимандрит за те људе употребио израз „обманути свет“.

То јесте реч о којој се може разговарати. Али из ње се не може поштено извести оптужба да отац Рафаило одбацује сваког човека који жели праведније друштво. Још мање да сматра како хришћанин треба да ћути пред неправдом или да прихвати постојеће стање као неизбежно.

Монах који упозорава да се од политике не очекује спасење не поручује да су правда и достојанство неважни. Он подсећа да човек не сме своју наду у потпуности да положи у људе и пролазне поретке. Та порука је стара колико и хришћанство, а не измишљена ради одбране било које власти.

Свако ко је икада слушао монашку проповед зна да она човека позива да се загледа дубље од спољашњих прилика. Не зато што су оне без значаја, већ зато што ни најправеднији поредак сам по себи не може искоренити гордост, мржњу, завист или жељу за влашћу над другим човеком. Они остају опасност и за владаре и за њихове противнике, и за победнике и за поражене.

Могуће је тражити одговорнију власт, уређеније институције и правду за сваког човека. Али је могуће и упозорити да промена власти сама по себи не преображава човека. Између те две мисли нема противречности. Противречност настаје онда када се друга прогласи доказом да се од прве одустало.

Аутор текста се позива на Оваплоћење Христово, на дужност бриге за човека и на речи апостола Јакова о вери без дела. Све то припада самом срцу православног предања. Али те истине не стоје насупрот ономе што Црква говори о вечности и спасењу. Оне су са тим нераскидиво повезане.

Хришћанин помаже гладном, болесном и пониженом управо зато што у њему препознаје ближњег, човека створеног по лику Божјем. Молитва и милосрђе, покајање и одговорност за другога, нису две супротстављене стране вере. Црква вековима сведочи и једно и друго.

Зато је неправедно реч једног монаха о пролазности политичких прилика представити као доказ да његова теологија „не препознаје човека“. Човека препознаје и онај који му помаже у земаљској невољи и онај који га подсећа да није створен само за овај свет. Цркви су потребни и рука која помаже и молитва која крепи.

Посебно је спорно то што се владика Атанасије Јевтић у тексту поставља као својеврсна противтежа оцу Рафаилу. Атанасијева брига за човека, његова образованост, храброст и сведочење вере драгоцени су део наслеђа наше Цркве. Али није поштено користити његово име као пресуду монаху који подсећа на вечни живот и границе политике.

Зар је потребно супротстављати владику који је говорио о одговорности Цркве у свету и архимандрита који подсећа да Црква своје коначно упориште нема у овоземаљској власти? Православно предање обухвата обоје. Црква је присутна међу људима, дели њихова страдања и одговара на њихове потребе, али своју истину не добија од политике.

Исто важи и за служeње патријарха Порфирија. У тексту на који одговарамо патријарх није предмет критике, али се питање односа Цркве и политике данас непрестано поставља и пред њега. Од њега се често очекује да говори онако како би говорио представник једне стране, а када позове на мир и јединство, таква реч се олако проглашава недовољном или политички сумњивом.

Такво мерило је погрешно. Патријарх српски није поглавар једне странке, једног покрета или једног дела народа. Он је позван да буде пастир свима: и онима који подржавају промене и онима који их не подржавају, и онима који су на власти и онима који их критикују.

Када патријарх Порфирије позива да се сачувају мир и међусобно разумевање, он тиме не одузима никоме право да тражи правду. Он подсећа да ни борба за правду не сме постати оправдање за мржњу, понижавање и прогон ближњег. У народу дубоко оптерећеном поделама то није лак пут, нити реч која се изговара ради допадања једнима или другима. То је пастирска одговорност.

Позив на мир, наравно, не сме бити изговор за затварање очију пред неправдом. Али ни захтев за правдом не сме постати средство којим ће се свака реч о миру унапред осудити као одбрана неправде. Ако изгубимо ту разлику, престаћемо да чујемо једни друге и у свакој молитви за слогу тражићемо скривену политичку намеру.

Одбрана оца Рафаила и патријарха Порфирија није одбрана било чије власти. То је одбрана права и дужности Цркве да говори из сопственог предања, да човека посматра у целини и да га не своди на његов политички избор.

Српска православна црква преживела је векове у којима њен народ није имао сопствену државу. Чувала је веру, језик, светиње и памћење и онда када није имала земаљску моћ. Зато добро зна колико су народу потребни правда и слобода. Али зна и да народ који изгуби душу неће пронаћи спасење само у промени оних који њиме управљају.

Нашем народу су потребни одговорна власт, праведни закони и људи који неће окретати главу пред туђом невољом. Потребни су му и монаси који ће га подсећати на Бога и патријарх који ће га позивати да, упркос свим разликама, остане један народ и једна заједница у Христу.

Зато не пристајемо да се реч оца Рафаила о спасењу проглашава одустајањем од човека, нити да се пастирски позив патријарха Порфирија на мир своди на политичку поруку. И један и други подсећају нас на оно што у времену подела лако заборављамо: да су правда и љубав према ближњем нераздвојне и да Црква остаје дом свих који Христу долазе.

Власти се мењају, политичке наде долазе и пролазе, а реч Јеванђеља остаје. На њој је утемељена наша Црква и из ње извире њена брига за човека, данас као и кроз векове.

Извор: фејсбук страница Родољубље

ФОТО: фејсбук